Критике за овај подухват српског националног медијског сервиса иду од тога да ће кроз тај пројекат РТС „опрати биографију“, односно да ће одговорност за смрт 16 цивила погинулих у бомбардовању зграде бити скинута са тадашње врхушке РТС-а до тога да је документарни филм довољан. А да је играни сувишан.
Опоненти као да заборављају да су Американци већ снимили не зна се тачно ни колико играних филмова о 11. септембру и нападу на њујоршке „куле близнакиње“.
Зашто се само у Србији упуштање у овакве ангажоване пројекте гледа кроз идеолошку призму и пре него што филмска трака почне да се врти?
Сценариста Синиша Павић каже за Спутњик да тема бомбардовања зграде РТС-а заслужује сваку врсту спомена, покушаја да се ствари не забораве. За сваки народ је добро да памти догађаје из своје историје јер колективно памћење помаже једном народу да се оријентише и да извлачи поуке, истиче уз опаску да су код нас у Србији мишљења увек подељена.
„Зато мислим да је свако унапред расправљање о томе, да ли је то добро или не, да ли ће то бити лоше, да ли ће бити злоупотребљено, један јалов и непотребан посао. Ако се нешто предузима, треба увек претпоставити да се предузима из добрих намера. Не видим зашто би се унапред предузимало нешто са лошом намером. То је догађај који је трагичан, и за саму телевизију, и за људе који су изгинули, и за њихове породице. А у склопу је и опште трагедије коју је преживео овај народ. То је нешто што заслужује и једну врсту уметничке обраде“, објашњава Павић.
Редитељ Здравко Шотра негативне критике непостојећег сценарија на тему бомбардовања зграде РТС-а тумачи ситуацијом у друштву.
„Тема је преосетљива, вероватно је примеренија за неки документарни филм. Немам неко особито мишљење ни за ’да‘, ни за ’не‘, али када бих се лично питао, радије бих радио документарни филм о томе. Мислим да је добар документарни филм убедљивији. Ако неко направи неки генијалан сценарио, у реду, али врло је тешко да се то може направити. Сувише је мало времена прошло и још смо у свему томе. Врло је тешко дистанцирати се од тога и направити нешто играно на ту тему“, каже Шотра.
Према речима филмског критичара и теоретичара филма Димитрија Војнова, убиство радника РТС-а је врло комплексна тема. Водећи се налазима Хашког трибунала, каже он, испоставља се да је циљ НАТО-а била једна антена која би могла да послужи у војне сврхе. Упркос томе што су процене официра НАТО-а да бомбардовање те антене неће пореметити функционисање војске и емитовање програма РТС-а, они су сматрали да бомбардовање тактички потпуно неважне антене оправдава убијање великог броја цивила.
„То је врло интересантно зато што се код нас створила клима да је РТС бомбардован због тога што је радио у Милошевићеву корист, што несумњиво јесте. Међутим, у историји ратовања, једини медиј који се може сматрати злочиначким и који је могао бити мета неке врсте војног дејства је била једна радио-станица у Руанди која је давала упутства за извршење геноцида. Дакле, РТС апсолутно не може ни на који начин, ни по једном критеријуму да буде сматран као мета због свог медијског деловања, што зна и НАТО, тако да ни они не тврде да је РТС гађан због медијског деловања“, објашњава Војнов.
После бомбардовања je извршена најјача манипулација, наставља Војнов, када је једна од окосница антимилошевићевске борбе била да су руководиоци РТС-a криви за погибију радника, што је, како каже, једна од највећих травестија које су код нас икада направљене.
Због тога се до данас не зна тачно ни ко су налогодавци убиства радника РТС, ни ко су егзекутори, али се зна да су тадашњи руководиоци РТС криви за то, наводи Војнов, не умањујући, како каже, одговорност тадашњег руководства РТС-a. Драгољуб Милановић, тадашњи директор РТС-a, сноси одговорност која није спорна, каже Војнов, али свакако није кључна.
Документарни филмови о бомбардовању зграде РТС-a настали су управо са циљем да окриве тадашње руководство, а јасно је да је бомбардовање РТС-a и дан-данас простор на коме се релативизује одговорност НАТО-a, а тадашње српске власти се окривљују за жртве.
„Овај филм би то итекако могао да промени. И чини ми се да напади на тај филм проистичу из страха да би такав филм могао да врати фокус на то ко су заправо били егзекутори. Егзекутори су били људи из НАТО-a. Да ли су руководиоци РТС-a могли да избегну погибију радника? О томе, наравно, можемо да дискутујемо. Међутим, зна се ко је повукао обарач. И онај ко је повукао обарач највише је крив“, каже Војнов.
Други приступ оспоравања оваквог пројекта је, према Војновљевим речима, тематизација једног таквог случаја, која долази у деликатном тренутку.
„Чини ми се да у одређеним круговима постоји страх да такав филм може да побуди нека родољубива осећања. Међутим, мислим да морамо да се суочимо са тиме да нигде на свету, па нажалост ни у Европи, не живимо у периоду смиривања страсти и да у оквирима тога што се страсти појачавају, можда није добро, али то је наша реалност, морамо да се носимо са ризицима да једна оваква прича која сасвим сигурно не може бити милитаристичка, која је сама по себи и због природе догађаја антиратна, мора бити приказана“, каже Војнов.
