Аустријски историчар, новинар и издавач Ханес Хофбауер одавно је познат српској јавности као аутор бројних књига у којима је критиковао однос западних земаља према Србији и српском народу. Сада је у Београд дошао како би промовисао своју нову књигу „Слика непријатеља — Русија“, са поднасловом „Историја једне демонизације“, у којој подробно описује еволуцију негативног мишљења о Русији, које на Западу преовлађује од 15. века.
Иако се бави многим пословима, себе превасходно посматра као писца, потом као издавача књига које се баве проучавањем политике.
„Живимо у опасним временима, данас је опасније него пре неколико деценија. Али за новинаре и људе који интелектуално промишљају данашњицу, то је врло интересантно. Сигуран сам да ћете се сложити са мном“, каже.
У својој новој књизи описујете процес сатанизације Русије кроз историју. Показујете да то није нови историјски моменат.
— Покушао сам да покажем да историја демонизације Русије почиње у касном 15. веку. Први пут сам наишао на русофобију и антируске стереотипе на краковском универзитету, који је у то време био пољско-немачки универзитет. То је и време када се московски кнез Иван III ослободио Татара и када је почео да тражи излаз на море на простору где се данас налази Санкт Петербург. Тада је имао проблема са пољско-литванском државом и Тевтонским витешким редом. Филозофи и интелектуалци тога времена, окупљени на краковском универзитету, изградили су негативан имиџ Русије.
Ставови које износите у књизи значајно се разликују од владајућег западног мејнстрима.
— Једино што могу да кажем јесте да само следим чињенице. И у томе нисам сâм. Постоји велики јаз између званичног мишљења на Западу, посебно у мејнстрим медијима у Немачкој, Француској, Британији и Америци и јавног мишљења изван њих. Не само на интернету, него и када разговарате са обичним људима, питају вас зашто Русију треба посматрати као непријатеља. Није била непријатељ током деведесетих, током владавине Бориса Јељцина, који се није борио против сила које су желеле да је територијално распарчају. У то време он је био омиљен у западним медијима зато што је мање-више ослабио Русију, а затим је дошао Путин који је консолидовао руску државу на свим пољима. То је изазвало неповерење међу члановима западне елите, али нејасно је зашто јер, осим неке врсте конкуренције, мора да постоји схватање Русије као непријатеља, зашто морају да се разматрају могућности за рат против Русије.
Које су тачке прекида између Запада и Русије?
— Могу вам дати пет пукотина које су настале између Русије и Запада. Прва је настала када је НАТО 24. марта 1999. почео бомбардовање Југославије без одобрења Савета безбедности УН. У то време, тадашњи руски премијер Јевгениј Примаков, који је био на путу у званичној посету Вашингтону вратио се у Москву и није хтео да се сретне са америчким председником Клинтоном. То је била прва пукотина, иако је Јељцин још увек био на власти. Када је Путин дошао на власт, прво је да административно ујединио све дезинтегришуће силе у Русији и покушао је да заустави јачање економског утицаја ЕУ, као и војно јачање НАТО-а. У почетку му то није полазило за руком, али временом је успео да заустави те процесе. У економском смислу постигао је успех хапшењем Михаила Ходроковског 2003, када је Запад постао свестан да моћ Русије постоји и на економском пољу. Москва више није била вољна да распродаје руску снагу, јер је Ходорковски хтео да прода своју компанију „Ексон мобајлу” (америчкој нафтној компанији). То је заустављено хапшењем Ходорковског, што је врло дубока пукотина између Русије и Запада.
Након тога је дошла интервенција у Грузији. То је био први пут после Авганистана да је руска војска била активна изван руских граница. Такође то је био знак Западу да је Русија сила која жели да брани своје интересе и да брани аутономију Јужне Осетије и Абхазије, као што су то САД радиле на Косову. Дубока пукотина створена је и новембра 2013 у Виљнусу, када је (тадашњи украјински председник) Виктор Јанукович рекао „не“ Споразуму о асоцијацији и стабилизацији са ЕУ. То је створило велики проблем и за Русију, и за ЕУ, и за САД. Украјина се након тога распала.
Даје ли Русија добар одговор на покушаје демонизације у садашње време?
— Да, и то добар одговор. Постоји много канала, као што су Спутњик и Раша тудеј, који пружају озбиљне информације. Јако их волим јер, када их гледам, слушам или читам, чак и када сумњам у оно што говоре, пружају ми могућност да упоредим оно што западни медији говоре. Како Спутњик и Раша тудеј расту, можете видети да су препознати као опасност, на пример од стране ЕУ. Сигурно знате да је Европски парламент усвојио резолуцију о борби против исламских терориста и руске пропаганде. То је апсолутно неприхватљиво, али то показује страх бриселских и вашингтонских елита.
Зашто се западне елите толико плаше Русије?
— То је продукт различитог погледа на савремену стварност коју пружају руски медији. То ми је веома интересантно, јер ми показује да Вашингтон и Брисел показују да њихова пропаганда није једина информација коју људи усвајају. Људи у Немачкој, Аустрији, САД, а сигурно и у Србији могу да бирају између различитих извора информација. То није био случај на Западу у последњих 30 година, постојале су само западне агенције које су говориле свету шта се догађа и није било могућности доћи до другачије информације. Сада, уз помоћ интернета и технологије, али и руске воље и новца, постоје други извори информација. То је застрашујуће за Запад.
Да ли је Русија опасна за Запад?
— Не бих рекао да је опасна, она брани своје интересе. То је такође новост у последњих неколико деценија. Ако бисмо посматрали са војног становишта, две су тачке — Севастопољ на Криму и Тартус у Сирији. Требало би знати да је континентална земља као што је Русија покушавала да нађе излаз на топла мора од 15. века. Ту се такође води борба јер Запад то не дозвољава.
Како људи на Западу реагују на чињеницу да данас могу доћи до другачијих извора информација?
— Различито. Али није више случај да сви прате само западне медије зато што имате руске изворе информација, имате такође изворе на интернету. Рецимо, већина људи у Аустрији и Немачкој је против санкција Русији, не само због руских медија, већ и због контрасанкција које је увела Русија које утичу на економију њихових земаља. Не разумеју зашто би се санкције настављале. Санкције су на снази већ три године, а ЕУ их стално продужава. Имате и велики број лидера земаља ЕУ, словачки, аустријски, чешки, мађарски, који су, када их питате, против санкција. Али ту је продужавање санкција и нико не помиње опозицију — велики је притисак на земље које се противе санкцијама Русији од стране Немачке и Француске да се оне наставе. То је прави мали економски рат.
