„УЧК! УЧК! Рамуш! Рамуш!“ Овако су присталице Рамуша Харадинаја, којег Србија терети за ратне злочине, поздравиле пресуду француског суда у Колмору да га не изручи Србији. Харадинајева слобода увелико се слави широм Косова. Ватромет у Приштини, зурле и талабаси у јужној Митровици и у Дечанима… Еди Рама, премијер Албаније, поручује: „Харадинај херој Ослободилачке војске Косова! Поносан сам на ОВК!“
Харадинај ликује: „Србија је опет изгубила — Косово победило!“
Зашто је и да ли је политика опет згазила право и правду?
Стручњак за међународно право Славка Којић, коментаришући за Спутњик овакву одлуку, каже да је француски суд у Колмару без образложења одбио захтев Србије за изручење Харадинаја, пустивши га на слободу. Може се слободно, каже она, рећи да је међународно право дефинитивно пало у воду и капитулирало пред силом.
„Наше власти су доставиле обимну грађу (стотине страница) као доказе о почињеним злочинима за које се терети Харадинај. Достављени су сви подаци и обавештења из којих се могло на недвосмислен начин утврдити да су били испуњени сви услови за изручење, те да је Француска била у обавези да изручи Харадинаја Србији. Европска конвенција о екстрадицији не говори о томе да је држава — замољена страна, у овом случају Француска, могла слободно да располаже и одлучује да ли ће или неће, изручити лице чије изручење се тражи, већ је, напротив, гледано из угла међународног права, била у обавези да сходно прописима изврши изручење, о чему јасно говори чл. 1 Конвенције који носи наслов: Обавеза издавања“, подсећа наша саговорница.
Она напомиње да је Суд више пута одлагао доношење одлуке, тражећи додатне информације о томе по којим захтевима је наше Министарство поступило и доставило све тражене информације.
„Јасно је да се ради о делима која раније нису била процесирана, да је дело било прописано као кривично дело важећим законодавством које је примењивано у Републици Србији, и током релевантног периода за који се веже сумња да је дело извршено, да кривично дело по домаћем законодавству, које је усклађено са међународним правом, не застарева, и да се не ради о политичком кривичном делу, нити о било каквом делу које је повезано са таквим кривичним делом, јер је Додатим протоколом уз Европску конвенцију о екстрадицији (Стразбур 15. 10. 1975. године) предвиђено да се политичким кривичним делима, у смислу чл. 3 Европске конвенције о екстрадицији, неће сматрати кривично дело предвиђено одредбама Женевске конвенције из 1949. о заштити цивила у време рата“, истиче она.
Дакле, додаје она, не види се из којих је разлога француски суд могао да донесе одбијајућу одлуку, а чињеница да одлука није ни образложена говори у прилог претпоставке да ни нема ваљаног образложења заснованог на праву.
Да ли су на одлуку суда могле да утичу и претње које су долазиле отворено из албанских кругова?
„Тонови који су долазили ових дана из Приштине, Тиране, Прешева представљали су средство притиска на француски суд. Они истовремено указују на то да се пред судом, по свој прилици, налазио велики број чврстих доказа о злочинима који су починили припадници ОВК, а за које се терети и Харадинај. Да се радило о заиста великом броју чврстих и тешко оборивих доказа, говори и степен нервозе која је наступила међу Албанцима у Приштини, Тирани, Прешеву, као и претње које нису биле упућене само Србији већ целој Европи, укључујући и Француску, у којој су се такође у последње време учестало догађали терористички акти. Да је изручење извршено, како то Европска конвенција и налаже, на видело би изашла пуна истина о најтежим злочинима који су чињени од стране припадника ОВК према српском живљу на територији АП Косово и Метохија, чиме би се у правом и пуном светлу показала истина и о злочину који је извршен од стране НАТО-а, када је, без одобрења Савета безбедности, овај војни савез бомбардовао нашу земљу“, уверена је Којићева.
Како је напоменула, Србији су, правно гледано, после овога — везане руке.
