Догађања у Македонији у последњих 48 сати слутила су да ће се неминовно десити нешто много горе од неколико полупаних глава и сломљених носева. На срећу, све је, чини се, стало на томе. Бар за сада.
Међутим, тајминг за све, па и за избор Албанца на чело македонског Собрања, делује као добро прорачунат и унапред смишљен сценарио чији је циљ управо и био да се деси ово што се десило.
Оног тренутка када је Зоран Заев изашао за говорницу скупштинског парламента и честитао грађанима избор новог председника парламента Тала Џафарија, Албанца, у сали је био мук. Мук је био и када је Џафари изашао за говорницу, обративши се прво на свом матерњем језику, па на македонском.
Када је за говорницу стао албански посланик и запевао албанску химну, само неколико минута пошто је интонирала македонска — десио се велики прасак. Народ који већ два месеца шета македонским градовима у том тренутку пролазио је крај Собрања. Мирна шетња претворила се у бес пошто се прочула вест о дешавањима иза затворених врата Собрања. И народ је провалио унутра.
Хаос који је настао заиста није био леп призор, али не може се рећи да донекле није оправдан. Јер како би се било ко од нас осећао да у нашу кућу уђе комшија и каже: Е, од сада сам ја газда. Македонцима се управо то десило. „Тиранска платформа“ била је и још је улазница Албанцима да остваре своје намере, не само „Велику Албанију“ већ и да изведу оно што је било незамисливо: да се сукоби брат са братом, Македонац са Македонцем.
План за сваку похвалу. Пред међународном заједницом су испали поново „жртве“, код својих сународника су изазвали гнев према Македонцима. Шатори које су грађани поставили пред Собрање, како би спречили да сада нови председник македонског парламента, „признат“ у западним круговима, Зорану Заеву омогући да постане председник владе, готово су полупразни. Чувари Собрања јесу најавили поново мирну шетњу, али питање је где је нестало оних 50.000 људи који су синоћ били на улицама Скопља.
И не само то. Председник Македоније, који је у више наврата због „тиранске платформе“ одбио да дâ Заеву и албанским странкама мандат за формирање владе, позвао је све странке да дођу на разговор да се ствар не заоштри. Вероватно намерно — касно. Зашто, тек ћемо сазнати. Заев, с друге стране, поручује да они иду даље. Да су Америка, НАТО и ЕУ уз њих и да ће влада бити врло брзо формирана. Али није важно шта је рекао, већ тон којим је рекао. Самоуверен и победнички. Додуше, са фластерима на челу, као подсетником на вече иза њега.
Албанци, оцена је свих, стоје по страни. Битку су препустили Македонцима, а да је тако сведоче и врло касне изјаве које су пристигле после синоћних инцидента. Еди Рама, који је и главни кувар „тиранске платформе“, огласио се сањивим тоном позивајући да се смире тензије, као да грди децу која му протрчавају испред телевизора док он гледа неку досадну серију пред спавање. Ни Хашим Тачи није био превише ревностан, па је само подсетио да нам треба миран Балкан. Он, који је само неки дан пре грмео на неспособну ЕУ и претио припајању Албанији кривећи за све Србију.
Дакле, нешто није како треба. Да ли је мир међу Албанцима само привидан? Да ли су они на потезу у другом чину македонске драме када се буде бирао премијер владе. Да ли је Заевљев тон због те сигурности тако самоуверен?
Кажу да су македонске службе спремне на све. Можда и јесу. Али десило се „Куманово“ пре само две године. Може ли сада већ усамљена и изолована Македонија да из овог албанског скривеног пуча изађе као победник? Да ли је 113. албанска бригада заиста под борбеном готовошћу и чека миг да крене?
Треба подсетити да су Албанци 2001. године, кад су ушли у оружани сукоб са Македонцима, гајили велику наду да ће успети да на територију Македоније доведу неку НАТО мисију као тампон-зону, и страну администрацију по узору на косовску верзију. Тада им то није успело, јер је међународна заједница проценила да је тајминг за покоравање још једне територије превише кратак, а новоосвојена територија (Косово) превише близу, па су са Македонијом направили дил — Охридски споразум.
Завади, па владај крилатица је коју Албанци одавно знају да спроведу у дело. Можда је сада аспирација Албанаца у Македонији управо та. Можда су проценили да Македонију могу да покоре тако што ће успети оно што нису успели 2001. године. У тој постави, врата Албанцима за своје планове остају широм отворена.
