„Млади неће да копају, и углавном ми долазе људи од 70 година. Све се ради без употребе хемијских средстава и ручном обрадом, а данас је тешко наћи раднике“, пожалио се Зоран Атанацковић из Црепаје, један од 2.200 сертификованих произвођача органске хране у Србији.
Уз жуљевите руке, треба и много улагања, јер је органска производња строго прописана, законски регулисана, за разлику од конвенционалне. И све то треба испоштовати.
Зато, како за Спутњик каже професорка Пољопривредног факултета у Новом Саду Бранка Лазић, у тај посао се не треба упуштати ако се прво добро не упознате са захтевним правилима и оцените да ли то можете.
А по признању Атанацковића, у органску производњу се упустио из нужде, када је из здравствених разлога морао да напусти дотадашњи посао и најпре за себе и своју породицу почео да узгаја здраву храну.
Сада на 15 хектара гаји старе аутохтоне сорте кукуруза, лана, сунцокрета… Годишње произведе више од 25 тона здраве хране. Нема проблема са тржиштем, јер купци траже њега. Проблем је што нема довољно радника за ручну обраду земљишта, а жали се и на обимну папирологију за сертификацију. Ипак, од органске производње, каже, његова породица сад може лепо да живи.
Личну иницијативу ће и ове године помоћи Министарство пољопривреде подстицајима, за шта је опредељено 90 милиoнa динaрa. Та сума је ове године 70 одсто већа у односу на подстицаје за конвенционалну производњу, док је прoшлe гoдинe била 40 одсто већа, речено је Спутњику у Министарству.
Да је заинтересованост за ову производњу приметна, сваке године указују чињенице. Учешће органског земљишта у односу на укупно пољопривредно је и даље скромних 0,4 одсто у односу на просечних 6,0 одсто у ЕУ, али оно расте. Са 9.000 хектара под органском производњом у 2014. стигли смо на око 15.000 у 2015. години и скоро 16.000 у прошлој. Извоз је за три године порастао око 500 одсто. Прошле године је био вредан 20 милиона евра.
Највеће површине у органској производњи, чак трећина, биле су под житарицама, потом 22 одсто под воћем, 20 одсто је чинило индустријско биље. Свет је највише тражио наше органске малине, купине, јабуке и воћне каше, које су тамо скупље 20 до 30 одсто, а у Србији три-четири пута од хране која је произведена на конвенционални начин.
Зато смо са око 300 произвођача, када смо почели да региструјемо органску производњу, догурали до 2.200.
Министар пољопривреде Бранислав Недимовић је најавио да нам је циљ да се у производњи органске хране угледамо на Словенију и Аустрију.
Амбициозно. Аустрија је земља са најразвијенијом органском производњом коју гаји на 20 одсто укупних површина и годишње од извоза укњижи милијарду евра.
И Словенија је зацртала да се земљиште под органском производњом са садашњих 4,7 одсто укупног прошири на петину свих пољопривредних површина до 2020. године. Данска, чак, планира да у наредним годинама у потпуности пређе на органску производњу.
Прелазак на органску производњу, према речима Лазићеве, захтева нова знања, зато се у тој области не иде брзо напред. Како код нас, тако и у свету.
Она сматра да смо последњих година знатно напредовали, али да то није довољно с обзиром на могућности, али и чињеницу да све што произведемо — продамо.
Не само да немамо довољно органске хране за извоз, него ни за домаће потребе, с обзиром на то да је и увозимо, напомиње Лазићева.
Не може се свака необрађена башта и упарложена земља, само зато што није третирана хемијом, сматрати органском.
„Испитивања на великом узорку од 200.000 хектара у брдским пределима су показала да није све за коришћење одмах. Треба улагати средства и то довести до културе. Земљиште може да стоји 100 година а да није културно“, истиче професорка Пољопривредног факултета.
Да би неко постао сертификовани органски произвођач потребно је да прође од годину до три године док се земљиште не „очисти“ односно да у том периоду ради по свим принципима органске производње.
Лазићева уз то додаје да напуштену земљу, а у Србији је тренутно око 1.200 села у изумирању, нема ко да обрађује.
Органска производња би могла да допринесе ревитализацији села, повратку младих и свих оних који су у касним годинама остали без посла, али ту је, како напомиње, битна организованост на локалном нивоу. Та врста пољопривредне производње не значи само обезбеђен профит, већ коришћење здраве хране и заштиту животне средине, упозорава она.
„Велики део људи не разуме шта је органска производња. То је у потпуности други свет у односу на онај у конвенционалној производњи — здравствено безбедна храна и без ГМО, који је најстроже забрањен“, рекла је Лазићева указујући и на то да нам слабост представља мали број саветодаваца из органске пољопривреде.
„Тек имамо зачетке првих генерација које су изашле са факултета и тек покоја средња школа има изборни предмет органске производње. Највећу обуку обављају НВО и оне су заслужне што ми уопште имамо органску пољопривреду још од 1990. године“, истакла је професорка Пољопривредног факултета за Спутњик.
Дакле, од Словеније и Аустрије смо прилично далеко. Али, ипак се крећемо. Поготово што смо, по оцени Лазићеве, тиме озбиљније почели да се бавимо тек 2010. када је та област регулисана законом.
