Можда је тачно да, као што је рекао Толстој, срећне породице личе једна на другу, док је свака несрећна на свој начин, али када говоримо о државама веома лако уочавамо сличности које постоје када у њима дође до криза.
Тако је и са кризом у Македонији. Не можемо да се отмемо утиску да македонска криза подсећа на украјинску, као и да те две земље подсећају једна на другу. И једна и друга настале су у распаду већих државних творевина (СССР-а и Југославије), и једна и друга први пут у историји оствариле су независност у својој крајем 20. века.
Према речима историчара Александра Раковића, Македонија и Украјина се могу делимично упоредити. Међу њима постоје и фундаменталне разлике, каже он.
„Прва разлика је величина тих држава. Украјина је једна од највећих држава у Европи, Македонија је једна од мањих, и по територијалној распрострањености, и по броју становника“, каже он и додаје да у Украјини постоји најмање четири идентитета становника.
Западна Украјина настањена је унијатима који се сматрају ближим Пољацима него Русима; централни део Украјине настањен је већинским становништвом које себе сматра сродним Русима, али нису спремни да жртвују свој украјински идентитет, док у Донбасу и областима око Харкова и Одесе већинско становништво чине они који себе виде као део руског света. На крају, четврта целина сада је део Русије — Крим, чије се већинско становништво сматра Русима, описује Раковић.
„Видимо, дакле широк спектар идентитета који иде од екстремно украјинског и антируског до руског. С тим у вези, прилике у Украјини су веома специфичне и у етничком смислу, најспецифичније су у том делу Европе“, каже Раковић.
У Македонији постоји два идентитета — македонски и албански.
„Код самих Македонаца, чини се да је однос окренутости ка суседним народима, окренут извесно ка Србима. Живот у Југославији учинио је своје, и иако Македонци деле сличан језик са Бугарима, културолошки су се дефинисали као део ширег југословенског идентитета и виде себе најближим Србима“, каже Раковић.
Албанци у Македонији пак себе сматрају делом широм албанске целине и раде, заједно са Албанцима са Косова и из Албаније, на стварању „Велике Албаније“.
„Док се Македонци боре за очување целовитости своје државе и не доводе у питање идентитет македонских Албанаца, они који се у Украјини боре за Украјину каква данас јесте, потпуно доводе у питање идентитет Руса у Украјини. То су, опет, неке разлике које су изричите на примеру Македоније и Украјине“, каже Раковић.
Још једна сличност намеће се посматрачима — и Украјина и Македонија запале су у кризу која прети њиховим распадом. И Украјина и Македонија биле су стабилне док су биле делови већих целина (СССР-а и Југославије). Са распламсавањем криза, постављено је и питање њихове одрживости као независних државних ентитета.
„Када је реч о Украјини, види се — не може да опстане као један ентитет. Она је већ сада расцепкана: Крим је присаједињен Русији, иако Запад то не прихвата; Донбас се налази под контролом руског дела украјинског народа. А питање је шта ће бити са западном и централном Украјином, зато што ни ти ентитети нису исти. На западу се говори украјинским језиком, у централном делу говори се углавном руским. Већ се сада види да је то дубоко подељено друштво“, објашњава Раковић.
Када је реч о Македонији, Раковић мисли да има наде да она остане целовита држава, али да ће за опстанак Македоније бити потребна нека врста, како каже, лабаве интеграције са Србијом.
„Не да она буде део неке нове Југославије, пре свега, Београд нема намере ништа да намеће Скопљу, ако Македонци желе да буду у заједници са Србима, добро су дошли. Али мислим да је неки оквир који би чинили Србија, Црна Гора, Република Српска и Македонија гарант сигурности“, каже Раковић.
За разлику од Македоније, Украјина нема са ким да иде у интеграције, каже Раковић.
„Видели смо прошле године да Холандија није прихватила да Украјина постане придружени члан ЕУ. Самим тим, ЕУ није прихватила никакве интеграције са Украјином“, закључује Раковић.
