Први мај у Србији обележен је први пут 1893. године протестним скуповима у Београду, а временом је у региону постао обичај да се тог дана у зору излази на првомајски уранак у природу. Последњих година, првомајски протести поново добијају видове протестних окупљања незадовољних радника, чији положај због економске кризе постаје све тежи.
Подсећања ради, Дан међународне радничке солидарности — Први мај, обележава се сваке године од 1889. године, у знак сећања на трагично завршене протеста америчких радника у Чикагу 1886. године, који су тражили осмочасовно радно време.
Данас, скоро 13 деценија касније, о правима радника послодавци одлучују заједно са државним врхом, а незапослени маштају о каквом-таквом запослењу.
О положају радничке класе у Србији данас и улози синдиката у заштити радничких права Јелица Путниковић је у емисији „Енергија Спутњика“ разговарала са Ранком Савић, председницом Асоцијације слободних и независних синдиката Србије и проф. др Зораном Стојиљковићем, председником Уједињених гранских синдиката Независност.
Стојиљковић сматра да су радници у Србији ограничени страхом од губитка посла и да се из тог разлога њихов глас слабије чује. Како каже, опадање утицаја синдиката постало је светски тренд.
„Неолиберални концепт глобализације просто чисти‘ синдикате. Према подацима ММФ-а, постоји директна сразмера између повећања неједнакости и слабљења улоге синдиката. Тамо где су синдикати јаки, разлике у платама нису тако велике“, објашњава Стојиљковић.
Како каже, ми у Србији немамо традицију аутономног синдикалног и друштвеног организовања.
„Једноставно, наши људи су прилично дисциплиновани и уплашени великом незапосленошћу и ниским зарадама и сами немају храбрости да се боре за себе. Мислим да смо ми ’професорчићи‘ Универзитета и запослени у медијима најбољи пример. Дакле, не треба само говорити о радницима који из неког разлога нису склони синдикалном организовању, или немају довољно одлучности за маневарску борбу, то је проблем свих нас. Мало смо апатични и разочарани исходима претходних протеста“, напомиње Стојиљковић.
Председница АСНС-а Ранка Савић каже да је за раднике и дан-данас актуелна порука с краја 19. века о три осмице — осам сати рада, осам сати одмора и осам сати слободног времена, које би требало да укључи и време за образовање, културу, социјалну и политичку партиципацију. Међутим, како каже, радно време у Србији често је дуже од предвиђених осам сати, а прековремени рад ретко када плаћен.
„Ситуација је у Србији данас таква да имамо мањак радних места, а влада огромна конкуренција. Радници из страха да не изгубе радно место пристају на све, па и на то да на захтев послодавца остану на послу два или три сата дуже, иако добро знају да за то неће бити плаћени. То је у Србији постало нова мода, послодавци обећавају да ће запосленима прековремени рад надокнадити слободним данима, мада се то, по правилу, никада не деси“, каже Савићева.
Према њеним речима, ова пракса најчешћа је у трговини, угоститељству и текстилној индустрији, па се може закључити да и ми у Србији данас имамо врло сличан проблем оном због ког су амерички радници протестовали 1886. године.
Препреке за боље синдикално организовање радника у Србији су, објашњава Стојиљковић, јако мали степен поверења у синдикате и малобројно чланство, што представља проблем синдикатима који живе од чланарина да очувају структуру.
„Нема теже ситуације за деловање синдиката него у Србији. Нама јесте сан о три осмице, али се контекст променио, историјски и технолошки оквир је сасвим другачији. Примера ради, како синдикално организовати људе из домена креативне индустрије или ове наше клинце који праве компјутерске програме и продају их преко мрежа“, напомиње Стојиљковић.
Ранка Савић каже да је чињеница да је у нашој земљи дошло до великог пада синдикалног организовања и оно је данас испод 30 одсто.
„Чињеница је и да у великом броју приватних компанија синдикати не могу да се формирају, упркос свим законским и уставним одредбама. Нико наравно неће званично забранити рад синдиката, али ћете увидети да су они забрањени чим покушате да организујете синдикалну подружницу. Појединац који би покушао да организује синдикат убрзо би био позван на разговор где би се запретило отказом. Према томе, то јесте незванична забрана синдикалног организовања“, истиче Савићева.
Она, међутим, додаје да велику одговорност због такве ситуације сносе и сами синдикати.
„Ми смо заборавили на солидарност, заборавили смо да сарађујемо, а организациони интереси синдиката које заступамо постали су нам далеко важнији од онога што генерално, дугорочније посматрано, можемо да изгубимо. Синдикално организовање је изузетно угрожено и бојим се да ћемо за пет или шест година сви ми жалити због пропуштених прилика да нешто урадимо“, напомиње Ранка Савић.
Има врло конкретних ствари које се могу урадити, каже саговорница „Енергије Спутњика“, а једна од њих је измена законодавства у смислу доношења закона који би регулисао рад синдиката, где би они сами поставили правила игре.
Зоран Стојиљковић каже да је један од проблема и тај што синдикати немају поузданог политичког партнера, јер се једна политика води у кампањи, а друга када се дође на власт. Како каже, синдикати су остављени сами себи, а помоћ не долази ни од стране медија који нису превише осетљиви на њихове проблеме. Међутим, напомиње, није немогуће синдикалну сцену учинити озбиљнијом и ојачати њену преговарачку позицију према политичким институцијама.
„Стратешки интереси су нам заједнички и зато пре свега треба направити пакт о ненападању између синдиката. Затим нам је неопходан чврст договор о сарадњи у домену елементарних ствари, али и о консултацијама са другим синдикалним централама пре било каквих појединачних иступања“, сматра Стојиљковић.
У супротном, каже он, свака власт ће бескрајним преговарањем са синдикатима покушавати да их разоружа или ће, по потреби, из шешира као зеца вадити свој омиљени синдикат.
