У другом кругу председничких избора у Француској, који ће се одржати 7. маја, снаге ће одмерити „независни“ кандидат центристичког покрета Напред, а заправо кандидат владајућег пробриселског либералног естаблишмента Емануел Макрон, који је у првом кругу освојио 24 одсто гласова, и кандидаткиња суверенистичког и евроскептичног Националног фронта Марин ле Пен са 21,3 одсто освојених гласова. Шта нам говори овај однос снага и какав се исход може очекивати? Кренимо редом.
Макрон, либерал и у социјалном и у економском смислу, успео је да „ухвати“ широк спектар „умерењачког мејнстрима“ — поред свог тобож антиестаблишментског покрета Напред, узео је солидан део бирача социјалиста (тачније, десно, либералније, крило које је нагињало бившем премијеру Валсу), затим већи део бирача центристе Бајруа (одустао од кандидатуре да би подржао Макрона), као и добар део бирача странке УДИ, дугогодишњег партнера Републиканаца и, условно речено, њиховог левог, либералнијег крила. Поред преузимања некадашњих јаких упоришта социјалиста на југозападу, западу и северозападу Француске, направио је продор и у можда кључном региону за ове изборе Оверњ-Рона-Алпи, другом по броју становника у Француској, замало пресекавши везу између упоришта Марин ле Пен на северу и југу земље.
Марин ле Пен, остваривши нешто слабији резултат од очекиваних 22-23 одсто (што је још слабије у односу на средину марта, кад јој је рејтинг био на врхунцу — око 27 одсто), ослонила се на изузетно дисциплиноване бираче Националног фронта, а успела је и да придобије један добар део (до 20 одсто) бирача мале деголистичке и евроскептичне странке „Устани, Француско!“ Дипон-Ењана (освојио 4,7 одсто), мали део Републиканаца (до 10 одсто), 2-3 одсто бирача свих осталих странака, и, што може изгледати чудно, мали део (око 10 одсто) бирача две екстремно леве странке — Радничке борбе и Нове антикапиталистичке партије, чији су кандидати заједно освојили око 1,5 одсто на овим изборима. Иако се овде ради о малом, готово занемарљивом броју бирача, ова чињеница може послужити као озбиљан индикатор за могуће понашање бирача левице у другом кругу. Такође, треба споменути да је, упркос томе што је подбацила у поменутом региону Оверњ-Рона-Алпи, направила продор у региону Центар-долина Лоаре, најмањем по броју становника, али врло важном, јер је тим пробојем Париз са околином (Ил де Франс) као Макроново јако упориште „одсечен“ од запада и југозапада.
Конзервативац Фијон, коме су главу изнад воде, упркос аферама и скандалима који су га пратили током кампање, држали углавном бирачи старији од 65 година и посвећени, тврди католици, успео је да окупи највећи део Републиканаца, део Бајруових бирача и већи део бирача УДИ, као што је успео, у фото-финишу, да у појединим регионима, са већим бројем посвећених католика, углавном на југу (карактеристичан је случај региона Прованса-Азурна обала и Окситанија, где је узео 1-2 одсто Марин ле Пен) и западу, додатно мобилише бираче и освоји 20 одсто гласова, али недовољно за други круг.
Радикални левичар Меланшон, од дела француских медија прозван „француским Угом Чавезом“, успео је, у последњих месец дана кампање, са својих почетних 10-11 одсто подршке, оригиналном кампањом и, пре свега, изванредним наступом у ТВ дебатама, да придобије још 8,5-9,5 одсто бирача, укупно 19,6 одсто. Те бираче, када се анализа спусти на ниво департмана, већим делом (око 6-7 одсто) је преузео од социјалисте Беное Амона (освојио 6,3 одсто) (југозапад, запад и северозапад), али, што може деловати парадоксално, мањим делом (2,5-,3,5 одсто) од Марин ле Пен (регион От де Франс на крајњем северу и Прованса-Азурна Обала и Окситанија на југу). Да је уистину тако, најбоље се може видети из тога што је управо у појединим департманима тих региона био други по броју гласова, иза Макрона или Ле Пенове.
Дакле, ако се има у виду овакав однос снага, затим чињеница да су и Амон и Фијон, одмах по признању пораза на изборима, позвали своје присталице да листом гласају за Макрона, честитке и отворена подршка која је стигла Макрону од разних европских званичника, што из Брисела, што из земаља-чланица, као и прилично стабилан однос између Макрона и Марин ле Пен од око просечних 60-40 одсто у анкетама за други круг до којег је остало десетак дана, као и разлици од скоро милион гласова, Макрон делује као сигуран победник, сигурнији него што је то деловала Хилари Клинтон. Да ли Марин ле Пен уопште има шансе?
Упркос Фијоновом више него јасном позиву да се гласа против Ле Пенове, према истраживањима јавног мњења на дневној бази (Опинион веј и Ифоп) у последња три-четири дана, тај позив ће послушати око 40-45 одсто његових бирача, (вероватно либералније крило Републиканаца, затим УДИ и већ поменути део Бајруових гласача), Ле Пеновој нагиње 25-35 одсто Фијонових бирача (тврди, посвећени католици, за које је „задужена“ њена сестричина Марион Марешал ле Пен) док остатак засад бежи у апстиненцију.
Ових 25-35 одсто делује сасвим логично ако се узме у обзир да је Ле Пенова, док су Ален Жипе и Никола Саркози, који се нису у тој мери ослањали на католичко бирачко тело, фигурирали као могући председнички кандидати Републиканаца, у анкетама имала врло стабилних око 29-30 одсто. Након избора Фијона као кандидата, највише што је Марин ле Пен могла да добаци јесте 26-27 одсто, а и то пре Меланшоновог успона.
Дакле, није питање како ће се понашати Фијонови бирачи у другом кругу, а слично би се могло рећи и за Ењанове евроскептичне бираче. Право и кључно питање јесте — шта ће урадити Меланшонови бирачи, који подједнако, као и бирачи Марин ле Пен, желе, можда би било прејако рећи смрт и деструкцију, али свакако промену садашњег система, као и бирачи Радничке борбе и Нове антикапиталистичке партије, који, према већ поменутим истраживањима, већином неће изаћи у другом кругу (око 55 одсто), али они који ће ипак изаћи би убедљивом већином (око 70 одсто) подржали кандидаткињу Националног фронта. Знајући све ово, као и од кога је преузео један део гласова, можда имајући на уму и Бернија Сандерса и Џеремија Корбина и њихове позиве да се гласа против Трампа и против „брегзита“, Меланшон је у изборној ноћи одбио да подржи било Макрона, било Ле Пенову.
Ту заправо долазимо до феномена о коме је Спутњик већ писао након победе Трампа, а то је — изборно понашање радничке класе и радикалних левичара уопште. У овом случају, један добар део, привремено „класно освешћених“ радника и службеника на северу и југу Француске ће се вероватно вратити Ле Пеновој, али остаје питање — шта ће урадити остали, нарочито млади и бирачи у урбаним срединама?
Да би се десило чудо и још један земљотрес европских и светских размера, под претпоставком да излазност и број важећих гласова остане исти, било би потребно да 70-80 одсто Меланшонових бирача подржи Марин ле Пен, која би притом морала да, поред задржавања постојећих региона, освоји Оверњ-Рону-Алпе, и један регион на западу, било регион Лоаре, било Аквитанију. Такав сценарио се у овом тренутку чини врло, врло мало вероватним, али, као и у случају Трампа и „брегзита“, није немогућ.
За крај, треба навести три кратка питања за други круг избора:
- Да ли је тврди, посвећени католик и убеђени конзервативац спреман да гласа за човека који је ожењен 24 године старијом супругом?
- Да ли је Меланшонов бирач, радикални левичар, службеник или радник, спреман да гласа за бившег Ротшилдовог банкара и министра економије који је спроводио неолибералне мере, и најављује даљу, још већу либерализацију?
- Да ли је просечан „губитник глобализације“, било леве, било десне провенијенције, спреман да гласа за човека који је оличење управо глобализације, па и „система“ уопште?
Ако је одговор на макар једно од ова три питања — да, Макрон је сигурни победник. Ако је одговор на сва три питања јасно и гласно и историјско не, 7. маја увече ће „разум загрмети у свом гневу“ и десиће се још један земљотрес, после кога више ништа неће бити исто.
