Сребреница не треба да остане заборављена. Сагласни су сви. Међутим, неки су још сагласнији, тачније желе не само да се злочин не понови, већ да овај град и његово име во вјек и вјекова буду шиљак у очи, огледало пред нос и прст на чело свим Србима, Републици Српској и Србији.
Поклопац или стаклено звоно
Притом, да уједно буду и палица којом ће их терати да сагињу главе, стиде се и пристају на свакојаке уступке. Због погрешног чина појединца или појединаца које су више пута осудили сви, циљ је да сви колективно буду криви. Константно.
Писци оваквог сценарија и режисери његовог извођења су исти они који су пре четврт века посвађали народе и вере у Босни и Херцеговини и који све време од тада намерно држе ово подручје ровитим како би могли да врше своје регионалне експерименте и тргују у геополитичким инжењеринзима.
Сребреница је, поред свега наведеног, и српска парадигма по још нечему. У њој се последњих дана огледа она чувена о српској неслози.
Све је почело пре годину дана кад је девет српских странака одлучило да на локалне изборе у овој општини са већинским српским становништвом изађе јединствено. И пре и после тога међу овим партијама је на нивоу Српске, али и читаве БиХ било спорења, оптужби и свега онога својственог партијама и њиховим међусобним окршајима. Но, у случају Сребренице су били јединствени.
Уједињењем је спречено да због расипања гласова, што се дешавало у ранијим изборним циклусима, на руководеће место у Сребреници дође Бошњак. Свакако, циљ није био само да Србин постане начелник општине, већ да се покаже како и Србин може водити рачуна о меморијалном комплексу у Поточарима.
Таркање ровитости
Од пре неки дан у овој општини формирана је нова скупштинска већина, без Додикове партије, али са партијом Бакира Изетбеговића. Дакле, јединство је пукло.
Формални разлог је лако пронаћи, ако се не варамо, то су нека намештења, па се њима нећемо много бавити.
Стварни разлог, и то је оно што повезује две одреднице Сребренице које поменусмо, јесте интенција сценариста и режисера са Запада да помоћу српске неслоге одржавају неслогу у Босни и Херцеговини, да Бошњацима мажу очи наводном бригом о њима и подршком у незаборављању злочина, а Србима набијају дизгине, прекоравају их а потом пошаљу неког ћату да их мири.
Дабоме, већ виђено, деценијама.
Оно што свакако спречава овакав прекоатлантски наум јесте јединство српских странака у ономе у чему су јединствене све партије у свим државама на свету. Кад тога има, писци регионалног и геополитичког инжењеринга морају да се врате у лабораторију. Сетите се референдума о дану Републике Српске. Нема бољег примера.
