„Превентивни удар“ — две речи које се последњих недеља често чују у штампи, на Блиском истоку је уобичајена појава. Израел већ дуже време „превентивно“ бомбардује складишта оружја организације Хезболах у Сирији, положаје Хамаса у Палестини и прети истом мером Ирану који се већ одомаћио у Сирији и тиме пришао границама јеврејске државе. Са избором председника САД Доналда Трампа, Израел је нашао верног савезника против свог заклетог непријатељa и чини се да све иде ка коначном обрачуну са Техераном. То се најбоље види по циљу прве иностране турнеје Трампа: Саудијска Арабија — Израел — стварање коалиције против „престонице“ шиита.
Међутим, то што се Ирану ставља на душу као највећи грех Израел још одавно развија — нуклеарни програм, штавише, он се сматра шестом нуклеарном силом у свету.
Израелски нуклеарни програм је почео још далеких 50-их година прошлог века под руководством тадашњег премијера Давида бен Гуриона и Шимона Переса. Управо Перес је формулисао израелску политику „нуклеарне неодређености“: остајући изван оквира неширења, Израел нити потврђује нити негира поседовање нуклеарног оружја. Касније је израелска војна доктрина допуњена доктрином Бегина, која је постала званична након израелског ваздушног удара на ирачки истраживачки центар „Осирик“ 1981. године. Тада је израелски премијер Менахем Бегин изјавио да ће Израел блокирати сваки покушај својих непријатеља да произведу нуклеарно оружје.
Интересантно је да Израел није постао нуклеарна сила захваљујући Америци, како би се мислило, већ захваљујући Француској.
„САД уопште у томе нису учествовале. У то време, оне су имале веома чврст став када се говорило о ширењу нуклеарних технологија. Од 1968. године биле су део договора о неширењу нуклеарног оружја, док су се том договору Французи придружили тек 1992. године — Французима су руке биле одрешене, док су Американци имали међународне обавезе, као и Велика Британија. Француска и Кина су се придружиле овом договору тек 1992. године“, рекао је за Спутњик бивши начелник Главног штаба Стратешких ракетних снага Русије, генерал-пуковник Виктор Есин.
Израел никад није ни признао ни негирао поседовање нуклеарног оружјеа.
„Постоји израз: поседовати нуклеарно оружје испод жита. То има везе са унутрашњом политиком коју спроводи Израел. Он се налази у окружењу арапских држава и не жели да и оне дођу посед нуклеарног оружја, зато и не признаје“, сматра руски генерал у пензији.
Међутим, оно што се са сигурношћу може рећи јесте да Израел поседује најјачи ракетни потенцијал на Блиском истоку. Експертска анализа структура израелских оружаних снага показује да држава располаже нуклеарном тријадом, ослањајући се на носаче двоструке намене: тактичке авионе, мобилне ракетне комплексе и дизел-електричне подморнице. Ако се говори о домету балистичких ракета, Израел може да добаци до свог највећег непријатеља — Ирана.
„Ракетни комплекси које они поседују, између осталих ’Јерихон 2‘, покривају овај опсег, покривају читаву територију Ирана. Осим тога, авијација такође може да долети — Ф-15 и Ф-16 америчке производње имају сертификат за ношење нуклеарног оружја, нуклеарних бомби“, каже Ескин.
Може се закључити да Израел поседује широк спектар нестратешких средстава доставе нуклеарног оружја и, по регионалним мерама, солидан нуклеарни арсенал.
Интересантно је да Израел никад није тестирао нуклеарно оружје на својој територији. Постоје сумње да је заједно са Јужноафричком Републиком извео тестирања 1979. године у јужном делу Индијског океана, али никад на својој територији. И никад није званично био ухваћен.
За разлику од Северне Кореје, он никоме не прети својим нуклеарним арсеналом, иако је окружен са пола милијарде непријатељски расположених Арапа. Израел, наравно, располаже стратегијом која прописује услове у којима ово страшно оружје може бити употребљено.
„Она се назива ’Судњи дан‘. Оружје ће бити употребљено када запрети опасност по само постојање израелске државе. Дакле, само у циљу заштите“, нагласио је генерал. Нема сумње да ће у том случају регион бити претворен у пепео.
Израел је поседовао нуклеарно оружје и за време шестодневног рата 1967. године против Египта, Јордана и Сирије, али га није употребио.
„Тада једна или две нуклеарне бомбе нису биле довољне. Уз то, није постојала претња. Претња је када се дешава инвазија на територију, када се трупе приближавају престоници и слично. Тога тада није било. Тај рат се завршио у корист Израела, уз коришћење обичног наоружања“, каже Есин.
Међутим, 1973. године, за време рата против Египта и Сирије, када је држава већ поседовала 13 нуклеарних бомби, министар одбране Моше Дајан и премијерка Голда Меир су размишљали, нашавши се у врло тешком положају, да изврше демонстрацију свог нуклеарног потенцијала. Само захваљујући чињеници да је израелска војска успела да одбије арапски блицкриг, до тога није дошло.
Данас, Израел има огроман нуклеарни арсенал, а до ког степена је Техеран дошао у развоју свог нуклеарног програма, тешко је рећи. Према подацима Тел Авива — на самом је крају. У септембру прошле године, након хаковања поште бившег државног секретара САД Колина Пауела (2001-2005) откривено је писмо у којем Пауел наводи да „Иранци не могу да искористе ниједну (бојеву главу) чак и ако је добију, јер момци у Техерану знају да их Израел има 200, а ми 1.000“.
Међутим, Израел не може да не буде забринут због пораста утицаја Техерана, и зато шаље позиве на све четири стране за стварање фронта против овог шиитског цeнтра. Видећемо какав ће бити резултат Трампове посете Ријаду и Јерусалиму.
У сваком случају, међународна заједница је свесна да се Израел, налазећи се у тако непријатељском окружењу, никад неће одрећи нуклеарног оружја. Пре много година, премијерка Израела Голда Меир је рекла у једном приватном разговору: „Као прво, ми немамо нуклеарно оружје, а као друго, ако затреба — ми ћемо га употребити“.
