Човек који се родио као победник, само је био нижи, поново је у жижи. Јавности. То је и својствено за људе Ђорђевићевог карактера. Тачније, они са мањком кичме константно покушавају да свој дефект представе као туђи мањак. Не успева им. Деценијама.
Хипотетичко питање хоће ли остати селектор, алармирало је Србију која осећа „нешто у ваздуху“. Ђорђевић је, навикнут на тензичне ситуације, хладнокрвно одговорио.
Европа под ногама
Седам милиона грађана Србије морало је да трпи окове у виду санкција Уједињених нација, а кошаркашима у напону снаге је отето право да се боре на Олимпијским играма у Барселони 1992. и да, тврде многи, победе амерички „дрим тим“ у утакмици миленијума.
Три године касније, преко специјалне позивнице за квалификације, пласирали су се на Европско првенство у Атини 1995. Тамо су, понајпре, захваљујући тројкама Александра Ђорђевића, постали прваци, а Ђорђевић је крунисан као Сале Национале.
Остало је историја. Незавршена, јер је овај човек код кога не постоји реч „не може“ још исписује. Наиме, Ђорђевићево гесло је потпуно супротно оном Кубертеновом „није важно победити, важно је учествовати“. Важно је победити. Зато и смета.
На месту селектора Србија је увек имала врхунске тренере, па и она епизода са Зораном Славнићем биће упамћена по неколико младих играча које је Мока увео у сениорски тим, а данас су окосница репрезентације. Међутим, за разлику од Душана Ивковића и Желимира Обрадовића, Ђорђевић на располагању има неупоредиво мање великих кошаркашких имена, али му је екипа тим. Он им је и селектор, и капитен и пре свега идол.
Кад вам човек који је, и то више пута, давао одлучујуће тројке у последњим стотинкама финалних мечева каже да можете да победите, онда стварно поверујете у то. И победите. То је онај квалитет више који спорт, а кошарку посебно, одваја од математике и сврстава у филозофију.
Отказивали су и раније играчи учешће у репрезентацији — што ако није за осуду, јесте за прекор — али је у Салетовом случају приметан утицај „играча“ ван паркета на играче који би радо били под заставом Србије. Одолева.
Да јавност није имуна на оспоравање овог човека, показује и њихова бојазан да ће остати без селектора после најаве Светислава Пешића да ће се Ђорђевић посветити клубу. Забуна је настала јер је Кари — Србин који је са репрезентацијом Југославије победио амерички „дрим тим“ — само гласно размишљао о интересима Бајерна, у коме је председник.
Капитулација није опција
Свакако, јавност није замерила Пешићу, који се одмах огласио и појаснио свој став, већ се нарогушила због оног осећаја у ваздуху да Ђорђевић смета онима који су навикли да им се клима главом.
„Немам портпарола“, реаговао је Ђорђевић и тиме рекао далеко више од ове две речи.
Прво, да је човек екипе, али да ратује сам. Друго, да неће седети и контемплирати кад се огласе и они мање добронамерни од Светислава Пешића. Треће, да је репрезентација изнад свега.
Гестови попут овог нису новост кад је реч о Александру Ђорђевићу.
Својевремено се није нашао на списку репрезентативаца велике Југославије.
Отпутовао је у Париз са супругом, али се после само једног позива спаковао и вратио.
Као да је војник. Такав човек може од оних којима командује да тражи све. Јер личним примерима тера на послушност.
Не бојте се. Човек који је навикао да побеђује, не може да изгуби. Бела заставица у његовом случају не постоји.
Све је остало, намерно или инцидентно, гарнирунг.
