Мултиетничност као Западни концепт одрживости за државе бивше СФРЈ распала се као мехур од сапунице оног дана када је македонски народ упао у парламент у Скопљу. Из тог мехура, међутим, испале су заборављене идеје Запада о прекрајању граница на Балкану, и то по етничким целинама, јер се испоставило да план „А“ о „мини-мултиетничким државама“ није одрживо решење.
Прича о стварању етничких држава на Балкану управо је и била разлог да се Србија означи као националистичка, са претензијама на територије других југословенских република где су живели Срби. Утолико пре је Запад и успео да убеди свет да Југославију треба поделити по авнојевским границама, како би се спречило стварање „Велике Србије“.
Данас, двадесет и кусур година од крвавог рата на Балкану, Запад је тај који, све чешћим медијским спиновима и пробним балонима, заговара Велику Србију, Хрватску, Албанију… Али, мало бољи познаваоци прилика знају да су „етнички чисте државе“ биле одувек план „Б“ Запада за Балкан, уколико се покаже да „мултиетничка“ варијанта за њих представља препреку. Време за распакивање тог плана је очито дошло и, уз мало доливања „уља на ватру“, он би могао поново да се активира.
Отуда поново немирна Босна, усијана Македонија, халапљива Албанија, политички нестабилна Хрватска, и на крају Србија, која се како-тако још држи усправно, додуше са горућим проблемом Косова.
Питање је зашто?
Не само да је етнички чистим државама много лакше управљати, већ их је лакше и контролисати, али и убедити да ураде оно што западним креаторима овдашње политике, с обзиром на геостратешки положај, одговара. Било да је у питању изградња нуклеарног постројења, базе за НАТО, или коришћење ресурса те државе у случају неке светске кризе, рата и тако даље, етнички чистим политичким корпусом много је лакше манипулисати него оним који у себи има проценат припадника мањина које су „заостале“ после ратова на Балкану из бивших држава.
Косово је најбољи пример за то. У том експерименту су садржани сви елементи двоструког преседана Запада, о плану етнички чистих држава на Балкану. Ево и зашто. Дајући независност Косову, без сагласности Србије и Уједињених нација, Запад је покушао да, на територији једне суверене државе, мањинској заједници — Албанцима, који су чинили већину на тој територији Србије, омогући да створе нову „државу“.
Запад је желео да види да ли је такав концепт одржив, и ако би се показало да јесте, лако би био применљив свуда у свету, посебно где су међуетнички или религијски сукоби много већи, а ресурси нафте, злата, гаса знатно богатији… Да је „модел“ Косова добио 100 одсто прођу, Запад би га без пардона примењивао према сопственим геополитичким потребама.
Међутим, оно што се у први мах учинило као успешан пројекат у таквим „мини-државама“ Балкана, брзо се показало као проблем. На Косову је остало довољно већинског народа — Срба, због чега се испоставило да мањинска заједница — Албанци — која је постала већинска, ипак не може да доноси самостално одлуке без Срба. Овај део је битан чисто због привида демократичности, у коју се Запад, иначе, куне. Међутим, испоставило се да концепт такве „мултиетничке“ државе Косово није одржив, и да је вишак неалбанског становништва требало свести на минимум, ако се желе доносити одлуке које су по вољи Запада, а без много таласања и сукоба. Проблем вишка решио се на једноставан начин — силом. После 2004. године и погрома над српским становништвом, Косово је фактички постало етнички чиста албанска средина са занемарљивим процентом Срба и у друштву и у политици, која није ни на који начин могла да утиче на то да Косово 2008. прогласи независност. Међутим, показало се веома брзо да преседан Косова не може бити преседан, јер је проглашење независности пробудило успаване сепаратисте у бројним европским земљама, те отуда пет држава-чланица ЕУ ни данас није признало Косово, које, опет, готово и да не функционише изнутра.
Ни Босна и Херцеговина није се показала као успешан пројекат, иако тамо два већинска народа, Срби и Бошњаци, фактички живе у две поддржаве у саставу једне. Подела Босне прича је стара колико и сама држава, али самостална муслиманска држава усред Европе никада није била пријемчива осталим европским државама, те се прибегло решењу које је сада на снази, а од којег, бар засад, нема бољег.
Хрватска, иако је део ЕУ, још се не сналази у новом оделу, а чини се да национална оријентација — бити Хрват, а не „Еуропејац“ — све више узима маха у овој држави.
Македонија, којој на врата куца подела државе између Албанаца и Македонаца, врло брзо би могла да се претвори у буктињу, која се не би тако лако угасила.
Црна Гора је већ обукла шињел НАТО-а, те је до даљег њена судбина везана за аспирације ове војне организације.
И на крају — Албанија. Великоалбанске идеје којима се прети ЕУ из Тиране и Приштине нису се сад случајно појавиле. Европа то зна, а страх од чињенице да би реализација ове идеје променила не само границе Балкана већ и Европе више је него присутан.
С обзиром на аспирације Албанаца — сви Албанци под једном капом — ЕУ ће морати или да лупи руком о сто, или да се препусти идеји о етнички чистим државама на Балкану. У том случају, чекају је и прекрајања граница унутар држава саме ЕУ. Питање је, дакле, и да ли Америка жели да ЕУ као заједница уопште опстане.
Ако овоме додамо и бес Турске усмерен ка ЕУ, није немогуће да управо ова држава, чије се царство простирало готово до Беча, дâ крила најмногољуднијој европској нацији — Албанцима — да крену у „освајање“ својих територија. У том сценарију не би било само новог балканског рата већ би букнула цела Европа, а профит из нечега таквог могли би да извуку Америка и, наравно, НАТО.
У том редоследу ствари, не само да не би било Балкана, него ни самосталне Европе.
