Последње изјаве о уједињењу Косова и Албаније које су очигледно биле координиране, треба довести у везу са наизглед изненађујућим наступом албанских политичких странака у Македонији. Када се све те ствари сагледају заједно, јасно се види да постоји врло амбициозан политички покушај Албанаца, не само у Албанији, већ и на КиМ и у Македонији да на један или други начин пројекат такозване „велике Албаније“ учине политички опипљивим.
Тако Леон Којен, професор Београдског универзитета, књижевник, преводилац, публициста и доктор филозофије коментарише за Спутњик последњу јавну офанзиву албанских лидера.
Колики је утицај странаца на такве наступе Тачија, Раме и албанских лидера на Југу Србије?
— Све ово би било незамисливо без импулса моћних светских политичких фактора који су и до сада стајали иза свих амбициознијих потеза Албанаца. Добро је познато да та врста готово авантуристичких политичких потеза по правилу никада неће добити официјелну подршку ниједне велике силе, али то ипак не значи да врло утицајни кругови, пре свега у САД, нису на неки начин спремни после свега да кажу, као што су рекли у време распада Југославије, „сада је створена нова реалност на терену и то је реалност“. То је врло опасна ствар и убеђен сам да она није упућена бирачком телу, она се не формулише да би се неки политичари допали бирачима, већ да би се уклопили у амбициозне планове међународних чинилаца.
Србија, са друге стране, очекује управо осуду на рачун Албанаца од стране тих међународних чинилаца?
— Сигурно је само да ће неко ритуално из Брисела рећи да земље Западног Балкана имају европску перспективу, али ми сви знамо да су те Рамине и Тачијеве изјаве опасне, јер Европа из својих унутрашњих разлога тренутно ниједној земљи не може да пружи перспективу приступања. ЕУ је у страховитој политичкој кризи која је већа него после Другог светског рата, превасходно у Великој Британији, Француској, Шпанији и Италији. Најутицајнији западни медији врло успешно је прикривају тако што сваку од тих ситуација третирају изоловано и усредсређују се на конкретне појединости, али ако се човек мало одмакне и погледа боље, слика је готово невероватна. У Шпанији и Италији имате политичку кризу, изазвану двосмисленим нејасним резултатом избора, која изгледа потпуно залеђена. У Великој Британији „брегзит“ није донео политичко смиривање, већ ситуацију где најразличитије политичке снаге које су биле за останак, а не за излазак из ЕУ на све могуће начине саботирају кораке које Влада мора да преузме како би испунила вољу бирача на референдуму.
Да ли су изјаве Раме и Тачија само наставак приче о прекрајању граница на Балкану?
— Границе се на Балкану прекрајају од 1991. године, у неком смислу тај процес никада није стао. Из дуже историјске перспективе њихове изјаве не представљају никакво изненађење, али наглашавам да ни у лудилу не би тако говорили без подршке Запада. То се посебно односи на Тачија, јер он предводи једну псеудо-државну творевину која себе не може да издржава ни на који начин и која опстаје захваљујући западној помоћи и сивој привреди.
Водили сте преговоре за Косово још 2007. године. Колико се они разликују од бриселских преговора?
— Кључна разлика је у томе што су крајње инстанце у та два случаја потпуно различите. Бечке је водио бивши фински председник Марти Ахтисари и крајња инстанца био је Савет безбедности Уједињених нација и тиме се објашњава зашто смо ту рунду решавања косовско-метохијског питања ми добили, јер је Ахтисаријев план пропао у СБ. Данас је крајња инстанца ЕУ, чије су све далеко најважније земље признале Косово као независну државу и ЕУ и њени функционери не крију много на чијој су страни.
После холандских трупа, одлазак са КиМ најавили су и Немци, а из покрајине свакодневно стижу вести о нападима на Србе. Шта званични Београд може да учини да се ти инциденти не дешавају?
— Била би потребна активнија политика где државно руководство Србије не би само протестовало. Не мислим наравно ни на какву врсту војног или сличног реаговања. Видимо да се многе мање земље-чланице ЕУ врло успешно бране од притиска из Брисела или Вашингтона и успевају да се изборе за некакав минимум својих националних интереса. Чини ми се да би то могла и Србија, а да би један од елемената те активне политике морао да буде не само пажљиво држање унутар оквира који је одредила ЕУ, већ и успостављање сасвим разумних политичких захтева. Било би време да Београд много одлучније постави питање озбиљније заштите Српске православне цркве на КиМ.
У којем правцу ће ићи политика Реџепа Тајипа Ердогана после референдума, да ли Вас је изненадио „тесан“ исход референдума у Турској?
— Његова победа није неочекивана, а он је политичар који добро зна да је у пресудним стварима свеједно да ли си добио 51,85 или 60 одсто, важно је да си добио. Добио је мандат за вођење врло амбициозне спољне политике и с обзиром на то да је он још један нови самосталан чинилац поред великих сила унеће додатну нестабилност у сиријску ситуацију. Турска хоће свој део колача у Сирији и тај несрећан народ нема, бојим се, ничему добром да се нада, поготово после прве америчке војне интервенције у Сирији. За разлику од Трампа, Барак Обама је успео да је избегне. иако је повремено давао ратоборне изјаве.
После интервенције у Сирији и слања носача авиона ка Северној Кореји, амерички државни секретар Рекс Тилерсон оптужује Иран за дестабилизацију Блиског истока. Плашите ли се Трећег светског рата?
— Не, али плашим се све већег броја војних сукоба на различитим тачкама у свету и све мањих изгледа да се они смире. САД имају разлога да буду незадовољне Ираном не само из традиционалних разлога, већ зато што је један од првих одговора на америчко бомбардовање Сирије било заједничко саопштење војних штабова Русије, Сирије и Ирана врло оштре садржине. Наведено је да ће на сваки нов амерички ударац бити одговорено истом мером без икаквог оклевања и Тилерсон није могао ништа друго да уради него да изрази незадовољство Ираном. Подсећам да је Обама водио политику која се многима није допадала, али је ипак пазио да своје агресивне спољнополитичке потезе некако уравнотежава и страховито му је било стало, упркос великом противљењу у Америци, да склопи један важан споразум са Техераном. Бомбардовањем Сирије тај споразум је доведен у питање. Обаму је наследио Трамп који се појавио са крајње мирољубивим порукама у инаугурационом говору, али су његови поступци довели у питање светски мир. Томе иде у прилог и тријумфалистичка реакција главних америчких медија из које смо могли да помислимо да је Трамп урадио нешто за шта се додељује Нобелова награда за мир, а не да је бомбардовао Сирију и то под врло неразјашњеним околностима.
Да ли је и за Вас вест да британска премијерка расписује ванредне парламентарне изборе — шокантна?
— Са њене стране, то је био врло паметан потез. Врло необично за Велику Британију, она се као председница Владе, задужена да спроведе „брегзит“, нашла на удару једне крајње необичне коалиције. Дом лордова, висока судска инстанца и јавно мњење почели су да оспоравају референдумску одлуку и она није могла ништа паметније да уради него да предложи расписивање избора и да тиме баци рукавицу својим конкурентима. Сада треба видети хоће ли лабуристи или нека друга политичка странка имати смелости да кажу „ми идемо на ове изборе са платформом која подразумева нови референдум или релативизовање те одлуке“. Ако нема другог избора, Мејова ће ићи са платформом признавања „брегзита“ и спровођења те одлуке.
Каква је ситуација у Француској пред председничке изборе?
— Тамо је ванредно занимљива ситуација, јер постоји само један кандидата за кога би се могло рећи да је кандидат естаблишмента — Емануел Макрон, који је тренутно за пола процента испред Марин ле Пен. Она оспорава постојећи политички систем у Француској са десна, док Жан Лик Меланшон то чини са лева. Меланшон и Франсоа Фијон имају три и по до четири одсто мање од водећих кандидата, уз велики број неопредељених бирача. Колика је политичка криза види се по томе да и Ле Пенова и Меланшон отворено говоре да Француска треба да напусти ЕУ и НАТО. Најзанимљивији кандидат је Фијон, јер је директни експонент католичке Француске, која се први пут враћа у политику после неколико деценија. Он има необично амбициозан економски програм, крајње неолибералан по којем би отпустио пола милиона људи из државне службе, повећао радну недељу са 35 на 39 сати, што би у земљи као што је Француска изазвало тектонски поремећај. Фијон се залаже за пуну обнову католичких вредности, не би напуштао ЕУ, али жели далеко боље односе са Руском федерацијом.
У светлу свих дешавања на светској политичкој сцени, какву би Србија требало да води спољну политику?
— Шанса за Србију постоји ако промишљено води активнију спољну политику ослањајући се на оно што је већ и у садашњем спољнополитичком положају добро, а то је да има све боље односе не само са ЕУ, него и са Русијом и Кином.
