— Србија је једина земља без мора која је учествовала на првенству које је окупило осамнаест екипа из целог света. У заставу Србије на белом једру, док је поред њих пролазила, гледале су екипе најискуснијих поморских сила Велике Британије, Поругалије, домаћина Италије, Белгије, али и Немачке која у овај спорт много улаже.
Скипер нашег тима је скромни младић, који ради на војном броду у Новом Саду. Поручник корвете Александар Јовановић је и вицешампион света у категорији микро тонер са својом цивилном једриличарском екипом. На оваквим такмичењима за успех је пресудна љубав према Србији, овај спорт захтева изузетну вештину, али пре свега велику љубав, истиче Јовановић.
„То је изузетно задовољство, кретати се великом брзином без мотора и других помагала, само својом вештином и једрима. Користимо само оно што нам је дала природа, ветар. До било које тачке на земљиној кугли можемо доћи воденим путевима само уз познавање ветра и природе“, каже Јовановић за Спутњик.
им лидер екипе Војске Србије је искусни капетан фрегате Срђан Миљковић. Потврђује нам да је једрење спорт страсти и посвећености, да је то поезија кретања. Питали смо га како је могуће постићи овакву хармонију, кретати се „у ветар“, са људима који се већи део дана, па и живота у војсци, крећу по команди.
„У војсци имамо једнообразну екипу, сви смо једно, сви на јединствен начин газимо стројеви корак, сви синхронизовано идемо право. Овде ниједно од тих правила не важи. На броду мора свако да буде специфичан на свој начин. Скипер у датом моменту мора исправно да реагује, људи око њега одговарају за свој део посла на броду. Када све то скупимо у једну целину — добијемо резултат“, објашњава капетан фрегате Срђан Миљковић.
Једриличари Војске Србије нису сујеверни, имају жену на броду. За кадеткињу друге године Јелену Пауновић кажу да на броду она није жена — она је део тима. Јелена је изабрала једрење међу готово петнаест спортова које је могуће тренирати на Војној Академији.
„Гајим велику љубав према воденим спортовима, зато сам се определила за једриличарску секцију. Тај позив ми је посебан, волим воду, дуго сам се бавила пливањем. Још нисам изабрала смер, али сам сигурна да ћу се определити за речне јединице“, одлучна је Јелена.
За разлику од поморских сила, земаља које имају савршене услове за припрему за такмичења, припадници Војске Србије тренирају на Сави и Дунаву. У шали кажу да за разлику од оних који једре на мору, тренирају у месту.
„У већини случајева тренинг заиста изгледа тако. Када једримо узводно, буквално стојимо у месту, јер се матица реке поништава јачином ветра. Ми једримо, чини нам се да идемо брзо, а заправо стојимо у месту. То је предност, али и мана. Срећом, у добрим смо односима са приватним једриличарским клубовима, па имамо могућност да једримо у зимовницима, као што је бродоградилиште на Сави, ту нема матице, па уз помоћ слабијег ветра можемо да тренирамо“, објашњава поручник корвете Александар Јовановић.
Током боравка, нашу делегацију примили су градоначелник града Ливорна и начелник Поморске војне академије Републике Италије, а у центру Ливорна одржана је парада свих делегација, па су заставу Србије поздравили бројни грађани. За најбољу екипу Војске Србије нема одмора. У току су припреме за регату „Зорана Радосављевића“, која се ове године одржава 27. маја. То је посебно такмичење посвећено њиховом колеги, пилоту који је погинуо у борби против НАТО авијације 1999. године. Радосављевић је био пасионирани једриличар, оснивач је два српска једриличарска клуба.
Поред саговорника Спутњика, део екипе која се у Србију вратила са сјајним резултатом били су и потпоручник Никола Попов и кадети Никола Радосављевић и Урош Костић.
