Влада Србије је почетком новембра прошле године надлежним институцијама дала рок од 60 дана да реше имовинско-правне проблеме који постоје око власништва над бањама, како би коначно могло да се уђе у процес приватизације 10 српских бања. Рок је испоштован, а од приватизације и даље ништа.
У Министарству привреде кажу да још чекају на коначан извештај Министарства рада и зелено светло да крену у приватизацију. Славица Танасијевић, која се у том министарству бави приватизацијом бања, за Спутњик каже да су тај извештај ишчекивали још у фебруару, а зашто га и даље нема — није им познато.
На питање где је запело када је решен највећи проблем са судским споровима око имовине бања, заменица правобраниоца у Државном правобранилаштву Ксенија Максић каже — у Републичкој дирекцији за имовину.
Већ два месеца од те дирекције се чека став о договору који је постигнут о питању решавања судских спорова, објаснила је за Спутњик Максићева. Више пута су, каже, безуспешно, ургирали.
А судски спорови о имовини српских бања грађених и средствима ПИО фонда, односно свих који су партиципирали у том фонду, развлачили су се годинама, тако да је приватизација започета још 2008. године морала да буде заустављена.
Почетком године, поштујући рок који им је дала Влада, Државно правобранилаштво је после низа састанака са представницима ПИО фонда, као и Фонда здравственог осигурања, урадило свој део посла. Договорено је да се иде на судска поравнања и каква ће она бити. Тада је оцењено да је остало још само да се заврши технички део посла.
Како је објаснила Танасијевићева, тек када одлуке које се тичу власништва над бањама буду заведене у катастар непокретности, може да се крене у израду процене капитала којим бање располажу. Тај посао је поверен консултантској кући „Беоконекс“, која треба да прецизира шта је то што се инвеститорима нуди и цене испод које бање на тржишту не би требало понудити.
На основу тога ће бити предложен модел приватизације за сваку од 10 бања, каже Танасијевић за Спутњик.
А на списку су специјална болница Бујановац, Бања Ковиљача, Нишка Бања, Златибор, Сокобања, Рибарска Бања у Крушевцу, „Меркур“ у Врњачкој Бањи, „Гејзер“ у Сијаринској Бањи, као и Институт за лечење и рехабилитацију у Нишкој Бањи и „Термал“ у Врднику. У тим лечилиштима запослено је око 2.400 радника.
Већина њих нада се да ће им приватизација донети бољи живот. Поготово што је један број њих у незавидној ситуацији.
Србија са више од 200 термалних извора, по речима проф. др Дејана Миленића са Рударско-геолошког факултета, спада у земље са највећим геотермалним потенцијалом. Од тих 200 извора тек четвртина је уређена и претворена у бање, али ниво какав имају неке познате европске бање, постепену урбанизације и функционалност, досегло је свега десетак.
Према речима секретара Удружења бања Србије Владана Вешковића, горући проблем је што 5.500 лежајева није у функцији. Због тога је без посла остало око 2.700 људи. Рачуница је показала да губимо око милион ноћења годишње.
Да је српским бањама неопходан свеж капитал који ће бити у стању да развија спа и велнес третмане, а опет да не запоставити здравствену функцију која и јесте основна делатност бања, више је него јасно. Као и то да су Словенија и Мађарска, на чији би бањски туризам да се угледамо, од нас далеко одмакле.
Али не може ништа преко ноћи. Мађарска је пре две и по деценије усвојила чувени „Сечењи план“. Влада у Будимпешти је узела под свој надзор све бање и направила озбиљне уговоре између државних структура и локалних самоуправа, уз евентуално учешће приватника који су заинтересовани за развој бањских места. Држава је задржала контролу над бањама и сваке године много улаже у њихов развој, али је озбиљним инвеститорима широм отворена могућност да улажу у пратеће садржаје и нове пројекте.
Мађарска данас у сваком од 22 округа има просечно по три развијене бање које су потпуно обновљене, а у сваком округу бар један велики здравствени бањски центар.
Наш стручњак из Бање Кањиже, примаријус др Атила Климо, специјалиста за физикалну медицину и рехабилитацију и супспецијалиста балнеоклиматолог, објаснио је да је „Сечењи план“ свеобухватни државни пројекат по коме сваки грађанин једном годишње добије картицу за терапију од 10 дана у било којој бањи из свог округа. Осим гарантоване суме коју добија преко државног фонда, сваки човек обично доплати и организује себи одмор и боравак по жељи, што је огроман подстрек за развој туризма и пратећих садржаја какви су спа центри, аква-паркови.
Уостaлом, нема бање у Мађарској без тих садржаја. Ђула, на око 300 километара од Београда, на пример, има 20 базена, а у месташцету Морахалом код Сегедина на комплексу од 2.200 метара квадратних је 13 базена. О садржајима чувене бање Хевиз код истоименог језера, највећег термалног на свету, у близини још чувенијег Балатона да и не говоримо. Па и сама Будимпешта је највећи бањски град на свету. Оно што им је природа дала решили су да не отуђе, а да максимално искористе.
Економиста проф. др Божо Драшковић са Института економских наука, својевремено је упозорио да су термални извори природни ресурси који треба да остану у власништву државе.
Држава би, сматра он, требало да користи право да наплаћује ренту за њихово коришћење независно од облика власништва над капацитетима изграђеним у оквиру тих природних амбијената.
И о томе треба водити рачуна.
