У Астани, у Казахстану, Русија, Турска и Иран постигли су договор о формирању четири зоне деескалације, то јест, о примирју у неким од делова Сирије који су под контролом побуњеника. Американци у Астани нису имали право гласа, али су тамо били присутни и нису се отворено успротивили постигнутом договору, који су Уједињене нације подржале.
Да ли је овај договор увод у поделу Сирије, или потез којим ће бити олакшани победа над исламским терористима и успостављање мира, уз очување легитимних власти у Дамаску док сам сиријски народ не одлучи о судбини Башара ел Асада? Да ли ће Америка због Курда ући дубље у сукоб са својим НАТО савезницима, Турцима? Најзад, да ли су одбројани дани терористима Ал Каиде и Исламске државе на које се, наравно, споразум из Астане не односи?
У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима говорили Душан Пророковић, професор геополитике на Факултету за дипломатију и безбедност, и публициста и историчар Срђа Трифковић.
„Формирање ’безбедних зона‘ резултат је спознаје да је успостављање пуне контроле владе у Дамаску над целом територијом Сирије немогућ посао, и да је боље тежити дефакто подели у којој би колико-толико подношљиви партнери контролисали те области“, оцењује Срђа Трифковић.
„За Русију је битно да контролише онај део територије Сирије који се протеже од Алепа на северу, преко Хомса у средини, до Дамаска на југу, са медитеранском обалом и границом према Либану, где је преко половине популације Сирије, а реч је и о убедљиво најважнијем делу земље, и економски и стратешки“.
„Кључно је што је Турска укључена у овај аранжман, јер без њеног учешћа није могуће дугорочно стабилизовати северни део Сирије. За Русију је јако важно што се у Сирији више не ослања само на Иран, већ сада и на Турску, и то може имати далекосежне геополитичке последице, пре свега у виду истискивања утицаја Саудијске Арабије, односно САД, премда је у овом тренутку ипак прерано за процену да ће се то заиста и догодити“, каже Душан Пророковић, подсећајући на пропаст бројних досадашњих споразума.
Иран и Турска до сада су се налазили на супротним странама у сиријском рату, а и релативно недавно, у фебруару на Минхенској конференцији, турски шеф дипломатије Мевлут Чавушоглу отворено је рекао да Иран мора да буде заустављен у Сирији. А сада — споразум.
„Турска мотивација да се прикључи Русији и Ирану лежи у жељи да спречи оснивање квазидржаве Курда на северу Сирије, дуж границе с Турском. Будући да су сиријски Курди амерички савезници, Турска је била принуђена не само да пронађе модус вивенди са Русијом и Ираном већ и да га продуби“, објашњава Срђа Трифковић.
„Ново партнерство Русије и Турске личи на зачетак једне коалиције, и оно покреће питање функционисања Турске у оквиру НАТО-а. У Турској се не говори о изласку из НАТО-а, али се ради паралелно тако што се уз чланство у овом савезу ради на стварању једне функционалне везе са Русијом, којој сама Русија даје темпо“, наводи Пророковић, док Трифковић доводи у питање одрживост руско-турске сарадње у дужем року, „јер им се интереси на подручју Кавказа и Централне Азије потпуно разилазе“.
С друге стране, шта ће се десити с америчко-турским односима? Америка је прошле недеље најавила да ће тешким наоружањем почети да снабдева Курде у Сирији, чему се Турска оштро противи, и то не само речима већ је недавно чак и бомбардовала курдске снаге и у Сирији и у Ираку, упркос томе што се међу њима налазе и амерички војници.
„Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган неће оклевати да заоштри сукоб с Америком на овом питању, јер га сматра егзистенцијалним“, уверен је Срђа Трифковић. „Ердоган, по цену колатералне штете међу америчким војним саветницима и инструкторима, неће дозволити да се Курди прошире западно од Еуфрата и да створе сопствени ентитет. Ердоган ће пре да се помири с опстанком Башара ел Асада на власти него што ће дозволити да Курди остваре некакав полудржавни статус“.
Душан Пророковић не очекује да ће турско-америчке односе поправити ни састанак који ће следећег уторка у Вашингтону имати Ердоган и председник САД Доналд Трамп. „Нисам наишао ни на једну најаву америчких званичника да су спремни да удовоље Ердогану“, каже Пророковић, коментаришући прогнозу да је овај сусрет осуђен на неуспех јер Америка неће испунити ниједан од два главна турска захтева, то јест, нити ће повући своју подршку Курдима, нити ће изручити Фетулаха Гулена, којег Ердоганове власти сумњиче за организацију пуча.
Штавише, објашњава Душан Пророковић америчку подршку Курдима, „Американцима је потребан нови савезник, како би утицали на баланс снага у том делу света. Курди су претња и Ирану, у коме постоји значајна курдска мањина“.
Како ће се Америка поставити у односу на договор из Астане? У среду су у Вашингтону о Сирији разговарали руски шеф дипломатије Сергеј Лавров и амерички председник Доналд Трамп, Америка није јавно подржала договор у коме директно и не учествује, али није му се јавно ни успротивила. Секретар за одбрану Џејмс Матис, доста опрезно, каже да је „ђаво у детаљима“ и да тек треба да проуче те детаље. Да ли ће Америка минирати овај договор, или ће га ипак подржати?
Срђа Трифковић предвиђа да ће америчка улога бити деструктивна: „Америка себи не може да дозволи да о неком битном питању буде постигнут договор, а да они у томе нису кључни фактор. Дакле, они ће покушати да тихо торпедују договор из Астане, јер не желе да Русија понесе ловоров венац због постизања мировног решења… Они то неће урадити отворено, али ће наставити да пружају дефакто подршку исламистима који ће бити проглашени за умерене“.
Управо ових дана, и тек сада први пут, Вашингтон је расписао награду од 10 милиона долара за главу вође Ал Каиде у Сирији, Абуа Мухамеда ел Голанија, при чему треба подсетити да је у званичном документу обавештајне службе америчког Министарства одбране из 2012. отворено речено да се Ал Каида налази међу предводницима побуне против Асада, и да се, као таква, сматра америчким савезником.
Баш као и Срђа Трифковић, и Душан Пророковић верује да потерница за Голанијем не значи и да ће САД престати да пружају прикривену подршку исламистима у Сирији: „Још 2003. отпочела је сарадња америчких и неких западноевропских обавештајних структура са тим организацијама. Те везе до данас нису прекинуте, превише је у њих инвестирано, а и показале су се као солидан партнер, који не може увек до краја да заврши посао, али може врло успешно да дестабилизује читаве регионе“.
