Знају добро у Вашингтону, Берлину, Бриселу и Лондону да не постоји никаква реална шанса да Албанци обједине све територије на којима живе и да прошире „империју црних орлова“ до предграђа Ниша.
Потпуно је јасно свим водећим центрима моћи да албански народ не може да оствари вишевековни сан — уједињење Албаније, Косова, делове Црне Горе, Македоније и југа централне Србије — без нове велике кланице на Балкану.
Нема никакве дилеме и да би обновљено крвопролиће у овом делу Европе жестоко уздрмало Стари континент, начело граничне шавове многих земаља, охрабрило сепаратисте, дефинитивно срушило сан о интеграцији балканских земаља у ЕУ, пробудило сваковрсне политичке екстремисте.
Нема сумње да би, у истом тренутку кад би Албанци добили „зелено светло“ и практично започели реализацију пакленог сна, народ Републике Српске у истом дану добио легитимно право да захтева уједињење са Србијом.
Геостратешки је потпуно логично да ни Трампу ни Путину ни Ердогану ни Ангели Меркел не може да одговара отварање још једног врелог фронта на коме ће да обарају руке, у тренутку кад су већ у „клинчу“ у Сирији, Јужном кинеском мору, Северној Кореји, Украјини…
Очигледно је и да Београд данас има много више савезника у свету него деведесетих, а да је Путинова Русија, као партнер и истински заштитник националних интереса Србије у глобалним светским гибањима, сада неупоредиво моћнија него крајем прошлог века.
Чињеница је да о „Албанији до Ниша“ не говоре јавно ни званичници Тиране ни Приштине, као ни представници релевантних међународних организација, утицајних земаља, респектабилних интернационалних форума који се баве овим делом света.
Примећујемо, о стварању етничке државе свих Албанаца и цепању држава Балкана говоре политички олињали и безначајни Вилијам Вокер, режисер Рачка, због кога је бомбардована СР Југославија, oслобођени терориста Рамуш Харадинај, који се том ратничком платформом припрема за косовске изборе, локалне кабадахије из Прешева и Бујановца, као и поједини западни „спин доктори“ који повременим написима у угледним медијима потпирују ватру и њуше балканску крв.
Па шта је онда позадина приче о Великој Албанији којом се застрашују Срби, Македонци, па и део Црногораца, а подижу очекивања и буде наде албанских екстремиста од којих су многи наоружани до зуба?
Косово!
Бацањем у очи прашине о Албанији до Ниша, неко жели да поручи да је независност Косова заокружена, неупитна, дефинитивна, а да је сада тема југ централне Србије.
А није!
Неко жели да се Београд помири са чињеницом да је Косово држава, а да ће, ако Србија и коначно не прихвати ту „зацртану“ истину, доћи на ред и даље комадање њене територије.
А неће!
Очигледно је — бриселски преговори су пропали. Албански лидери у Приштини су дубоко и непомирљиво посвађани. Пројекат остваривања независног Косова ударио је у зид и више нема значајног напретка уколико Београд не пристане да пређе „црвену линију“ и практично не призна лажну државу.
Посрнули Брисел више нема адута ни штапова ни сласних шаргарепа да присили Србију на коначне уступке који би значили да је Косово независно.
Зато је потребно да „нарасту апетити“. Да се подигну улози. Да неко у Београду каже: „Добро, Косово је изгубљено, дајте да спасавамо остатак Србије док и њега нисмо изгубили“.
То је наивна и прочитана игра. Ниш је Србија. Прешево је Србија. Бујановац је Србија. Косовска Митровица је Србија. Грачаница је Србија. Косово је Србија!
Тако каже Устав. Тако каже Повеља Уједињених нација. Тако кажу све норме важећег међународног права. И тако ће бити све док се Београд сам не одрекне своје јужне аутономне покрајине, над којом је фактички изгубио суверенитет 1999. године.
А Велика Албанија? То је само јефтин блеф. Не наседајмо.
