Политички активизам српских студената традиција је која траје век и по, још од времена Светозара Марковића, а од оснивања Универзитета у Београду (па и док је Универзитет био Велика школа) студенти се организују у политичке организације.
Не треба задирати дубоко у прошлост да би се схватио значај политичког активизма студената. Легендарне су студентске побуне на Београдском универзитету шездесетих и седамдесетих година. Деведесете су донеле нови талас студентских побуна које су довеле до 5. октобра. Неко би можда рекао да протести који су у Београду избили непосредно после последњих председничких избора носе тај дух.
Међутим, док су деведесетих студенти подржавали одређену политичку опцију (опозицију Слободану Милошевићу), данашњи студенти са српским политичким странкама не деле исте идеале.
Док се најзначајније политичке странке у Србији групишу око центра, левог или десног, студентске политичке организације налазе се на самим крајевима политичког спектра. Или су изражено леве, или су изражено десне. Оне се не разликују само према идеологији, већ и према начину деловања.
То што се студенти радије опредељују за припадност левичарским или десничарским организацијама него за центар политичког спектра, Матија Чалић, члан Савета Српског политичког форума, организације студената Факултета политичких наука, која важи за десничарску организацију, објашњава духом побуне који влада код студената.
„Млади на студијама још су надахнути неким идејама и идеологијом, што у стварности није баш могуће. Зато су тако чврсто лево или десно“, каже он.
Према речима првог секретара СКОЈ-а Александра Ђенића, организације која „частила“ тортом Бернара Анрија Левија, млади не верују систему који у Србији постоји 25 година, у којем се чланови елите смењују на власти.
Такође, према његовим речима, политика која је окренута евроатлантским интеграцијама такође је разлог због којег се студенти не слажу са српским политичким мејнстримом.
„Таква политика уништила је нашу индустрију, уништава наше образовање, уништава младом човеку будућност. То су све разлози који код младих стварају оправдани бунт и због тога се они окрећу ка алтернативнијим решењима, а не ка мејнстрим политици“, каже он.
Најбољи пример за показивање разлике у начину деловања левичарских и десничарских студентских организација је недавна посета француског филозофа Бернара Анрија Левија Београду.
Док су десничарске студентске организације показале „племенити презир“ према Левију, игноришући га, левичари су, у маниру европских антиглобалиста, госта из Француске „почастили“ тортом у лице.
То није била прва акција СКОЈ-а. Та организација позната је и по ометању скупова који промовишу НАТО у Србији.
СКОЈ међу студентима делује преко организације Студентски фронт и фокусирани су, према Ђенићевим речима, на социјална питања и на борбу против Болоњске декларације.
„У последњих пет година успели смо да спречимо даљу комерцијализацију образовања тако што је, на неки начин, стопирана даља примена Болоњске декларације. Наравно да се тиме не задовољавамо, потребно је да се нађе одрживо решење студентског питања и да се Болоњска декларација одбаци“, каже Ђенић.
За разлику од СКОЈ-а, деловање Српског политичког форума састоји се од, како каже Матија Чалић, чувања традиције, српске националне политичке мисли и културе.
„Организујемо хуманитарну акцију под називом ’Осмех за Космет‘ већ трећу годину, у којој по школама сакупљамо играчке и школски прибор које поклањамо вртићима на Косову. Имали смо и трибину везану за српски идентитет на којој су гостовали професор Часлав Копривица, Матија Бећковић и Мило Ломпар, као и још много акција“, каже Чалић.
