„Dos Patrias“ је настао инспирисан поемом Хозе Мартија у револуционарној кубанској филмској школи Ескуела интернасионал де сине y телевисион, у радионици чувеног Вернера Херцога. Кажите нам нешто више о школи и зашто је сценарио Вашег филма та поема?
— То је јако значајна школа, не само за Латинску Америку, већ и за светску кинематографију, један је од стубова новог латиноамеричког филма. Пре свега је важна за земље са колонијалном прошлошћу, које немају своју културу, па ни кинематографију. Њихова историја је историја њиховог колонизатора и комплетна је лаж. Радионица коју су организовали Европљани је била прилично скупа, мени је Филмски центар Србије помогао да одем, као рецимо екипи из Колумбије. Било је занимљивих људи, али свега неколико редитеља, пре би их назвао западњачким филммејкерима. Не желим да звучим арогантно. Једноставно, то је мој утисак. Трудио сам се да „Dos Patrias“ буде кубански филм, да упознам Кубу и приђем јој из кубанског угла. Уз то долазим из земље која има потпуно сличне делове прошлости, у том смислу ми је много лакше. Трудио сам се да не посматрам ствари као обичан Европљанин, са предрасудама, који површно приказује целу ствар. Окупирала ме је друга отаџбина коју Марти помиње у песми, а то је ноћ. Допала ми се идеја о револуционару који делује у ноћи, који се бори за своју земљу.
Какви су Вам утисци, како Куба живи после смрти Фидела Кастра, колико се променила? Често нам стижу информације о америчким улагањима у кубански туризам.
— Мислим да су те информације европски погледи на Кубу, а њима је јако важно да их не гледамо европским наочарима, треба да их схватимо да бисмо то анализирали. То су вероватно специјалне економске зоне које Кубанци користе као и Кинези, пошто су кренули да примењују тај кинеско–вијетнамски модел у складу са Рауловом кованицом, просперитетан и одржив социјализам. Не верујем да ће то суштински променити ствар. Људи хоће да зараде, јенкијевски империјализам блокира их педесет година. Раулов састанак са Обамом је кубанска иницијатива, не америчка. Раул је изборио ослобађање чувене кубанске петорке после шеснаест година затвора управо због тог састанка и направио је прве кораке ка попуштању блокаде. Видећемо како ће то ићи сада када се променила ситуација у Америци.
Пратећи на друштвеним мрежама политичко-економски форум у Пекингу, коментарисали сте пад Европе, која после пада Берлинског зида диже нове ограде, и успон Кине, која је, како кажете, на Тјенанмену одбранила кинески зид социјализма и сада зида мостове широм света. Питамо се колико још младих на тај начин посматра и коментарише тај догађај?
— Кинези стварно праве чудо, мислим да се тамо дешава историјски моменат који многи не виде. Мој циљ је да то прикажем. Људи тугују, кажу да је историја коначна, да више ништа нема смисла. Покушавам да им дојавим да живимо у веома занимљивом времену које нуди напредак, колико год се њима чинило да није тако, јер је Европа сада слепо црево света. Овде је катастрофа, али нас треба да је баш брига за то. Значајна је вест да смо ми тако добро примљени на форуму у Пекингу, ми смо, ако сам добро схватио, најзначајнија земља за „Пут свиле“ у овом делу света. Тамо се ручало уз „Тамо далеко“. Највећа земља света нас тако прихвата, мислим да је то сјајна ствар, као и „Пут свиле“. Кинези имају грандиозне планове, један за 100 година Комунистичке партије и други који треба да спроведу до 2049. године поводом сто година Народне Републике. Да би све то постигли, њима је потребан мир, светски мир. Одржавају га тако што ће повући за собом неразвијене земље у прогрес. Али и развијене, међу којима је Русија главни партнер.
Шта то значи за кинематографију? Поменули сте сјајан развој латиноамеричког филма који осваја свет, о којем ми мало знамо, а тек о кинеском не знамо ништа.
— Већ се много тога занимљивог дешава. Отварају се кинески културни центри, ради се на сарадњи. Мој факултет, Факултет драмских уметности, повео је пре неки дан студенте у Кину да снимају филмове. То није први пут, а мој колега Марко Грба Синг добио је на једном значајном фестивалу у Швајцарској награду за најиновативнији филм, а снимио га је у Кини управо у оквиру тог програма који се зове „Лук ин Чајна“. Морам ово да додам, гледао сам током Недеље кинеског филма у Београду интервју са младим кинеским редитељем који је урадио филм о неким бициклистима. Новинарка је констатовала да мора да му је било тешко да сними први филм, а он ју је само гледао и рекао: „Па у Кини уопште није тешко снимити филм“. Кина је чудо чије размере ми још не разумемо.
„Бандити у потрази за мамом“, то је име Вашег првог дугометражног филма, чија се премијера очекује на јесен. Поново се бавите социјалним темама, представићете људе са маргине.
— То је једна томсојеровска прича из Београда. Реч је о деци која су остала без маме, из ромске популације су, живе у урбаном крају града. Мама их је напустила, а они су почели да беже из школе, лутају улицама тражећи неко задовољење, мир који само мама може да им пружи. Та прича ми је била занимљива, упознао сам их такође лутајући улицама. Њих заправо зна цео град. Прво сам снимио кратки документарац о њима, а онда сам то пожелео да преведем и на језик играног филма.
