Свакој, а не само црногорској опозицији, чини се да би било тешко да овакву персону уклони са власти. Међутим, чињеница да се опозиција није ујединила на овим пресудним парламентарним изборима када се није радило само о Милу и његовом ДПС-у већ о будућности читаве државе, намеће једно друго питање — да ли је кривица у самој опозицији?
Предстојећи председнички избори у Црној Гори (2018) поново покрећу питање уједињења и заједничког опозиционог кандидата, али како сада ствари стоје, од тога неће бити ништа.
Професор Факултет политичких наука Милош Бешић, за Спутњик је таксативно навео шта су, по његовом мишљењу, проблеми црногорске опозиције, али и у чему је тајна Ђукановићеве владавине.
Он истиче факторе због којих опозиција нема капацитет да се уједини, и наглашава да то траје од самог почетка парламентарног живота, од деведесетих, па до данас.
Овако професор Бешић дели факторе поделе унутар опозиције:
ПРВИ ФАКТОР
— Снага ДПС-а и њихова успешност да производе поделе у самој опозицији, што је и један од начина на који они оперишу на политичкој сцени и одржавају моћ свих ових година.
ДРУГИ ФАКТОР:
— Круцијална суштинска подела унутар опозиције је идеолошка и програмска. Постоје две базичне групације: просрпске и грађанске. Грађанска оријентација, када је реч о кључном питању — спољној политици Црне Горе и питању независности која од 2006. па до данас дели Црну Гору — на страни је ДПС-а. Та грађанска опозиција тешко може да сарађује са просрпском опозицијом која се у овим питањима налази на супротној страни.
ТРЕЋИ ФАКТОР:
— Додатна подела је подела која постоји унутар просрпски оријентисаних странака. То је резултат неодговорног лидерства. Од деведесетих година исти људи су на лидерској сцени, а од избора до избора резултати су све лошији. Дакле, не дозвољава се да дође до смене генерације и да се створе нови лидери на новим платформама. И најбитније, без терета прошлости, што би могло да направи путеве ка уједињењу. Када говорим о овом трећем фактору који се тиче лидерства, ту пре свега мислим на чињеницу да се они радије опредељују за преотимање бирача партијама сличне провијенције, него да имају активну мобилизацију којом би проширили своје бирачко тело. На крају, тамо је структура бирачког тела прилично стабилна и која је у процентима изражена — 40 одсто ДПС, 30 одсто просрпске странке и 15 одсто грађанска опција. Та пропорција је од 2006. године наовамо увек иста, једино се мења однос унутар ових блокова, где се онда партијски лидери боре за гласове, а на крају базични проценти који одређују победника, не мењају се, а једини ДПС, блок за себе, није тиме оптерећен.
Шта то ДПС има што опозиција нема?
ПРВО:
— Основни фактор стабилности је њихов лидер, који својом политичком доминацијом и комуникацијом успева да се наметне као нешто што је избор грађана Црне Горе.
ДРУГО:
— Невероватну успешност да се у правом тренутку промени идеолошка матрица. Мило Ђукановић и ДПС су били просрпска оријентација до 1997. године, од када су потпуно променили пол — постали странка која се залаже за независност и као такви су добили референдум 2006. Дакле, промену идеологије и прилагођавање. Њихова идеологија је власт.
ТРЕЋЕ:
— За све ове године изградили су снажну организацију која у изборним утакмицама у „сивој зони“ регуларности успевају да обезбеде број потребних гласова.
ЧЕТВРТО:
— Невероватно добро изграђену веза између партократије и транзиционе буржоазије. Они су произвели своју транзицију, власнички класу, где је добијена снажна симбиоза партијског, ту мислим на ДПС, и бизнис сектора. То је велика спрега моћи која може и зна да утиче на гласаче и која врло ефикасно може да мобилише бирачко тело, да тег превали на њихову страну.
ПЕТО:
— Ово је можда и најважнији фактор. У Црној Гори велики број грађана живи у руралним срединама са ниским приходима и ниским нивоом образовања. На такву структуру може да се утиче са великим бројем фактора, и за њих је ДПС идентификовање са државом. Ако сте против ДПС-а, онда сте против државе. То је образац који се задржао из доба комунизма пре свега услед чињенице да су остали на власти као наследници комунистичке партије, па до данас.
