Он нам каже да се освештавање цркве случајно временски поклопило са крајем његовог мандата и да то није тако темпирано из неких посебних разлога.
„Све ове године слушао сам причу о томе како пет околних села нема цркву и како се људи муче за било који црквени обред и да иду чак 13 километара од Бајчетине, јер некада није било ни доброг пута, ни аутомобила. И имао сам увек на уму да бих ако могу требало две ствари да урадим за Бајчетину, а то су пут и црква. И онда како је време пролазило пут је свакако морао да прође једног дана, па је он завршен, а за цркву сам знао да тиме можда остављам путоказ онима који долазе иза мене. Јесте то на крају мандата, али није могло брже. Црква се гради скоро четири године и ту има још нешто мало посла, углавном у осликавању припрате, тако да би негде можда у јулу црква била апсолутно готова. Владика Јован и Његова светост су рекли да црква не мора да буде потпуно готова да би била освештана. Тако да ћу ја да је завршим без обзира на то што ми мандат истиче.“
Николић нам прича да је градња цркве не само симболично везана за село, за претке који никада ту нису имали цркву, него је она веза народа, људи између себе и људи са богом.
„А од првог часа смо знали да ту не би било довољно верника за класичну цркву, па смо тако Драгица и ја планирали од првог часа да ту буде манастир. И владика Јован је формално предложио синоду, затражио дозволу, одобрено је да се ту формира манастир. То је за мене као да се враћа живот у село, јер са доласком монаха или монахиња долазиће много људи, а онда ће и сви они који су чак и рођени у селу, а отишли у град за послом, па га сада немају, моћи да поново размисле о томе да добре приходе могу да остваре и у селу захваљујући томе што се појавио нови живот и што је манастир почео да функционише.“
Поводом појединих негативних коментара у јавности, а критикује се чак и то што ће патријарх Иринеј освештати цркву, Николић нам каже:
„Не разумем човека који негативно коментарише изградњу цркве. Он треба да размисли мало какав је чланак потписао. Колико год да ме неко не воли, или да ме његов уредник, газда, његов налогодавац, његов политички вођа не воле, постоје ствари око којих не треба да се споримо. Градња цркве не треба да буде предмет спора. Ја нисам узимао новац из буџета Србије или од неког јавног предузећа, па да кажу зашто држава није дала новац на нешто паметније. Ја сам тај новац сакупљао као што су некад монаси ишли по свету и као што и данас понекад монаси из појединих манастира иду и то најчешће у Русију, али сада већ и у Западну Европу међу наше људе из дијаспоре и уз благослов игумана или владике скупљају новац, па тиме граде, дозиђују, поправљају. Тако сам и ја имао мисију да уверим људе да ће то бити вероватно једна од најлепших цркава у Српској православној цркви, да ће манастир да живи и да ћемо моја породица и ја непрекидно имати на уму да је ту тежак живот, да су и моји преци тешко живели, да монахе нећемо оставити сигурно на цедилу. Онај ко ме критикује због свега, па ево и због градње цркве, нека се осврне око себе, прво шта је изградио за себе, а потом да ли је икада ишта изградио за друге.“
На питање зашто његов лик као задужбинара није осликан у цркви и да ли се плашио реакције јавности, Николић нам је открио:
„Не. Припрата цркве није још осликана, али ће ту бити ктиторска икона и на њој ће бити и мој лик. И то је потпуно канонски, то нема везе са коментарима и критикама. Они који то коментаришу негативно и критикују, не знају правила. Онда би требало да критикују и краља Милутина и све Немањиће, оне који су било шта, било када изградили, што су стављали свој ктиторски лик. Када не би било ктиторске иконе онда бисмо одступили од канона. Икона ће сигурно бити постављена, па ће моћи да сликају оно што желе да нападају, а онда да не помисле случајно да сам се ја уплашио било чега, уосталом за то је пример и крипта. Његова светост патријарх Иринеј ми је предложио да направим крипту у цркви. Рекао је да је то потпуно у складу са канонима, тако да ћу ја то да испоштујем.“
