Међутим, засад је нејасно да ли је његов приступ био ефикасан, сматра ауторка текста, јер су се чак и они француски лидери који су се придржавали става реализма на крају увек суочавали са разликом у вредностима између Русије и Француске.
Када је Петар Велики дошао у Француску да научи како да модернизује своју земљу, још није било ни Твитера ни камера, пише „Фигаро“. Али су као доказ тог путовања остали писани извори и слике у којима су очигледно уживали Макрон и Путин током сусрета у Версају. За ту изванредну посету којом су успостављени дипломатски односи Француске и Русије интересовао се још Волтер, истиче Лора Мандевил у свом чланку под називом „Француска и Русија: Развод није могућ, сагласност мало вероватна“.
Све ово доказује да односи Русије и Француске нису почели јуче. „Француска и Русија имају дугу љубавну историју која се подстицала међусобним интелектуалним утицајем“, пише новинарка. И док су руски писци толико волели француски језик да су писали на њему, француски филозофи су се интересовали за „деспотизам царева који није увек био просветљен“.
Емануел Макрон схвата историју и користи је да би „вратио на свој колосек изнурене руско-француске односе“. Са формалне тачке гледишта успео је да савршено положи овај тест, јер је „млади краљ — председник помиловао председника Путина по крзну позивајући га у златни сјај Версаја, а притом није постао талац романтизма у односима Француске и Русије“. Осим тога, ауторка истиче да, за разлику од неких својих претходника, Макрон није избегавао проблеме.
Остаје питање да ли ће такав однос поштовања бити ефикасан за „вечну Русију“ у комбинацији са бескомпромисношћу Макрона, сматра новинарка. Чак и када су се лидери бавили реалном политиком, исти онај Де Гол се ослањао на разлику у вредностима, што је спречавало земље да остваре стратешке дубине у односима о којима су сви маштали.
„Какав став заузети према земљи која говори језиком силе, застрашује своје суседе и без комплекса гордо седи на антизападном расположењу, остаје загонетка због које је потрошено много мастила и због које се поделило француско друштво“.
Осим тога, у тексту се истиче да је и сâм Путин то иронично коментарисао, изражавајући наду да Макронови саветници познају Русију и ван контекста Совјетског Савеза. Новинарка сматра да је руски лидер тиме желео да наговести да је за тренутно захлађење односа крив Запад, а не Русија.
„Председник Макрон није глуп и могуће је да сматра да ће наметањем односа снага на почетку игре успети да подстакне Путина ка прагматизму. И у праву је. Међутим, он не треба да заборави да је, за разлику од Петра Великог који је желео да европеизује Русију, амбиција цара XXI века пре да русифицира Европу и оствари алтернативни пут насупрот западних демократија које оптужује за немоћ и пад“, упозорава ауторка чланка.
И, без обзира на своје недостатке, у Француској која се боји немоћи, он је нашао присталице. Због тога ће за Макрона односи са Москвом постати такође и ствар унутрашње политике, закључује новинарка „Фигароа“.
Пратите нас на Твитеру и први сазнајте оно што други прећуткују.
