На Тркачка стази, главну улогу има камење. И то не било какво камење већ мистериозно котрљајуће камење.
Камење је размештено по јужном делу исушеног језера, које данас носи име Тркачка стаза, а постоје белешке о камењу удаљеном и стотинак метара од обале некадашњег језера.
Већина камења ипак се налази у близини већих стена од којих су се одломили. Најчешће је реч о доломитском камењу које се већином налази у већим блоковима.
Претпоставља се да потиче са литице високе око 260 метара која окружује источну обалу.
Први пут је покретно камење откривено 1915. године када је истраживач из Неваде посетио Тркачка стазу. Годинама касније геолози Џим Макалистер и Ален Егњу су израдили детаљне карте дна језера и кретања камења. Године 1948. објавили су прве конкретне извештаје о „ходајућем камењу“, али нису причали о детаљима трагова њиховог кретања нити су представљали хипотезе о разлозима настанка трагова.
Међутим, како то увек бива, створила се контроверза о разлозима настанка трагова и водила се расправа креће ли се уопште камење или су то само трагови ветра.
Током педесетих година прошлог века почеле су и прве конкретне истраге о настанку трагова и разлозима за кретање камења.
Већина теорија кривила је снажне ветрове. Наиме, научници су веровали да снажни ветрови гурају камење када је тло влажно што оставља дубоке трагове у блату које се после осуши.
Опсежно истраживање започели су тек у раним седамдесетима Боб Шарп и Двајт Кери. Обележили су 30 камена и пратили су њихово кретање током седам година.
Једна од теорија кретања камења била је ледена хипотеза. Наиме, претпостављало се да ледене плоче око камења омогућују њихово кретање, па су Шарп и Кери оградили неколико камена челичним шипкама.
Мислили су да ће таква ограда успорити или преусмерити кретање камења. Међутим, готово да није било никакве промене.
Чак десет обележених камена кретало се током прве зиме, а камен назван Мери Ен помакао се око 65 метара.
На крају седмогодишњег истраживања само два камена нису се кретала. Најмањи праћени камен Ненси највише се кретао и током истраживања превалио је удаљеност од око 260 метара.
Током деведесетих година прошлог века научници су камерама пратили камење и створена је теорија да око камења настаје лед који делује као својеврсан сплав. Такве ледене плоче подижу камење и тако смањују трење између тла и камења. Снажни ветрови, који у зими достижу брзине и до 140 километара на сат, лакше померају такво камење.
Међутим, крајем 2013. и почетком 2014. године истраживачи су први пут забележили кретање камења. У неке каменове поставили су ГПС и тако су могли да знају тачно када и колико се креће. Закључили су да се камење креће у ситуацији када ледени покров на тлу почне да се распада. Тада је довољно да дува благи ветар како би се камење кретало.
И тако је након деценија истраживања и проматрања, разрешен један од најнеобичнијих природних феномена икада откривених.
Извор: Експрес
