Опозиција у Србији делује инстинктивно и буквално, према мишљењу сoциолога и новинара Зорана Пановића, кад осети неку врсту угрожености инстинктом покаже елементе тог инстинкта за окупљање.
То се, појашњава своје становиште Пановић, дешава у ситуацијама кад се покаже угроженост која може бити врло реална, кaо што је била изборна ноћ кад се ломио цензус, или може бити симболичка кад је Александар Вучић заиста деловао врло јако на промоцији и заклетви за председника.
Нагон због угрожености
Зато смо јуче на једном месту могли да видимо Сашу Јанковића, Бориса Тадића, Вука Јеремића, Бошка Обрадовића, Сашу Радуловића, Борка Стефановића, Милана Стаматовића и функционере ДС-а.
Пацифизација опозиције била би егзистенцијално врло лоша, па је њихово јучерашње заједништво, сматра Пановић, и нека врста њеног политичког рефлекса. И са те стране је, наставља oн, то разумљиво, али оно што је стални проблем јесте да се увек у таквим реакцијама види колико у ствари има тих лидера и партијица.
„Невероватно је како опозиција не може да заустави тај процес растакања и да стално добијамо изнова опозиционе групације уместо да се једном прекине и крене у правцу укрупњавања политичке сцене, али не укрупњавања у смислу прављења коалиција налик ДОС-у, Савезу за промене и ДЕПОС-у, већ прављењу озбиљних политичких партија“, констатује Пановић.
Док се то не догоди, категоричан је овај новинар, нема никакве будућности за опозицију.
Политичка и шира друштвена опозиција покушавају да дођу до некаквог заједничког минималног програма реформи, које обезбеђују какав-такав демократски капацитет друштва, становиште је професора на Факултету политичких наука у Београду Зорана Стојиљковића, па из тог разлога кандидују нека питања која у овом тренутку сматрају најважнијим кад нема нити нове владе ни парламента у пуном капацитету.
Тек нека 1997. година
„Не треба сад очекивати да ће опозиција која ионако нема много шансе ни у институцијама ни у јавности преспавати и чекати да институције почну да функционишу. Њихово је легитимно право да то постављају на агенду на онај начин на који могу“, напомиње Стојиљковић.
Да ли је онда јучерашње заједничко појављивање лидера опозиције само, тако да кажемо, инцидент, или може бити предзнак да ће и касније сарађивати заједно.
„То је просто идеја да из тактичких и стратешких разлога пронађу да не могу појединачно водити успешну кампању или стратегију, да ће то покушавати да раде заједно. То је сасвим легитимно у оном смислу у коме постоји сагласност и то је нешто што је нормално за деловање не само политичке опозиције него и дела критичке јавности која јој је блиска“, истиче Стојиљковић.
Не треба претеривати у очекивањима, каже Стојиљковић, и јучерашњи догађај види као минималну заједничку платформу коју су препознали. Колико ће то градити неку укупнију стратегију тек треба видети, додаје он, али ће то свакако показати зрелост или незрелост опозиције.
Садашњу снагу и позицију опозиционих партија Зоран Пановић пореди са опозицијом из, како каже, „лајт“ времена кад је опозицију представљао Савез за промене.
„Они још нису дошли у фазу ДОС-а. Јер не заборавите, ДОС је имао јасну атмосферу, док је Савез за промене управо то, било је незадовољства, али су на неки начин ти протести били врло килави и тражио се у ствари прави лидер ког је тек после добио ДОС са Коштуницом“, закључује Пановић.
