Драган Марковић Палма, Владимир Захаријев, Бошко Ничић, Милан Стаматовић, Новица Тончев, Душан Петровић, Живорад Милосављевић… лидери су који у својим општинама и градовима готово да не знају за пораз на изборима.
Овом списку имена требало би додати и бивше „локалце“ Горана Јешића, Верољуба Стевановића, Велимира Илића и Горана Кнежевића. Од раније су далеко чувени Добривоје Будимировић Биџа и Радован Рака Радовић.
Коју то специфичност имају побројани политичари, па и некад јаки Коштуница и Тадић, а данас прејаки Вучић, остају иза њих на изборима на „домаћем терену“? По чему се они разликују од неких других локалних лидера, па им грађани редовно указују поверење? Свакако, да ли су њихови лимити баш те средине или могу имати успеха и на већем политичком нивоу?
Комшија види кад закрпиш улицу
Према мишљењу новинара и социолога Зорана Пановића, нема неког фото-робота за све ове лидере заједно јер успех сваког од њих зависи од средине, односно од специфичности сваке општине или града која то различито препознаје.
„Не мора да значи да би Драган Марковић Палма био успешан у Шапцу, а рецимо Душан Петровић у Јагодини. Значи, то је индивидуална ствар и зависи од неких специфичних мотива и специфичних способности амбијента и средине у којој се налази“, сматра Пановић.
Очигледно је, каже с друге стране новинар и маркетиншки стручњак Цвијетин Миливојевић, да је реч о лидерима који су се у својим срединама доказали најпре као људи, а потом и као политичари иза којих стоје резултати од којих грађани имају конкретне користи.
Грађани локалне средине, додаје Миливојевић, јесу ти који најбоље познају некога, односно распознају да ли је тај неко нешто учинио за свој крај, улицу, град, општину…
„Неки су, додуше, губили изборе али су се враћали као феникс, као Ничић који је специфичан и није класичан лидер тог типа. Ради се о човеку огромног политичког искуства још из времена Савеза комуниста, мењао је много странака, правио разне коалиције, али је човек који је са обе ноге на неки начин у Зејечару и то му се сад некако вратило“, резонује Миливојевић.
Драган Марковић Палма је, анализира Миливојевић, човек врло прилагодљиве природе и тајна његовог успеха није само резултат који је постигао у Јагодини већ и моравски инстинкт за прилагођавање и фактички потреба да се умили свакој власти на нивоу државе.
Милан Стаматовић је, према Миливојевићевом мишљењу, трећи тип из ове групе политичара јер је релативно млађи од њих али и човек који је од врло неразвијене општине, као што је била Чајетина, створио општину која је у овом тренутку има најмању стопу незапослености по глави становника у Србији и истовремено највећи буџет по глави становника у Србији.
Покушаји преко прага
Такође је, подсећа Миливојевић, сваки од њих имао потребу да се на неки начин регионално шири.
„Ничић је правио Покрет за Крајину, који је покушао да се осим Зајечара прошири и на Неготин, Бор, Мајданпек, мање-више неуспешно, али је у Зајечару остао добро позициониран. Палма је направио странку која је имала амбицију да покрије читаво гласачко тело у Србији, није му то успело, али је у сваком случају сачувао, забетонирао власт на дужи период у Јагодини. Док рецимо Стаматовић, после ових председничких избора, више и не крије амбицију да жели да има регионалну странку која ће покривати тих седам-осам општина и градова западне Србије“, закључује Миливојевић.
Сваки од ових политичара, истиче Зоран Пановић, има неке чудне особине.
„Стаматовић, на пример, постаје регионални лидер у западној Србији пошто води општину која је туристичка по дефиницији, али прва асоцијација на његову политику није туризам већ неко српство, православље и неки отпор Вучићу на том нивоу. Као што је код Палме, на пример, изненађујуће, туризам врло битан“, указује Пановић.
Тешко је да ови лидери, додаје Пановић, могу више од својих средина јер је пракса показала да је међу појединачним локалним лидерима у Србији тешко је направити синергију.
„То је пробао Млађан Динкић, чак је променио и име партије у Регионе, али је пропао из простог разлога што су регионалне партије саме по својој дефиницији себичне. Њих занима само свој регион и тешко је наћи заједнички именитељ на нивоу целе Србије и зато је једна од великих утопија тај такозвани равномерни регионални развој“, истиче Пановић.
