Овај албум, који је у Великој Британији објављен 1. јуна 1967. године, а у САД дан касније, обележиле су бројне новине — од текстова и музике, преко техничко-извођачких достигнућа, све до дизајна омота плоче и визуелне појаве самих чланова популарне ливерпулске четворке.
Амерички критичар Курт Лодер је пре тридесет година написао: „Када данас, после двадесет година, слушамо ’Клуб усамљених срца наредника Пепера‘, чини нам се као да је плоча сачувала у себи оно славно време: добро, зло, илузије, самообману“.
Албум је настао у време које је по много чему било другачије од овог данашњег, када је свуда постојао само по један телевизијски канал, када је човечанство сањало о лету на Месец и када је млада генерација бунт исказивала кроз популарну музику и друге видове уметности намењене масама.
„’Битлси‘ су имали артистичку амбицију и као млади људи су остварили заиста невероватне ствари. Говоримо о људима који су деловали као група пре него што су напунили тридесет година. Ако посматрамо ствари на тај начин, просто је невероватно шта су све урадили, а круна тих њихових артистичких настојања је управо овај албум“, указује у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ рок критичар Момчило Рајин.
„Клуб усамљених срца наредника Пепера“ је, несумњиво, један од најутицајнијих албума рок музике свих времена, јер су „Битлси”, како истиче Рајин, проговорили језиком младих људи шездесетих година — о свакодневним стварима, о свету који их окружује, о машти и мистицизму…
Довиђења дечаци!
У време када је овај албум настајао, „Битлси“ су били на некој врсти прекретнице, желели су и успели да направе нешто ново. Променили су и свој дотадашњи имиџ с карактеристичним фризурама и оделима, пустили су бркове и браде и обукли варијететске костиме.
„’Битлси‘ су нам се попели на главу. Заиста смо мрзели што се према нама проклето односе као према четворици чупавих дечака. Ми нисмо били дечаци, него мушкарци. Све је постало бесмислено, сва та дечачка лудорија, то вриштање, нисмо то више желели…“, испричао је једном приликом Пол Макартни.
Управо је он дошао на идеју да се створи алтер его „Битлсима“, оличен у измишљеном војном оркестру из едвардијанске епохе.
Рад на албуму почео је пред крај 1966. године, а претходила су му два изузетна сингла, „Strawberry Fields Forever“ и „Penny Lane“. Пре објављивања албума „Битлси“ су готово годину дана избегавали јавне наступе и посветили се студијском раду. Разлози за ово изгнанство из јавности били су технолошке природе.
„Напросто нису могли да репродукују све што су стварали и самим тим публика није могла да чује оно што су они замишљали у својим главама. Одустали су од јавних наступа и ушли у студио да би стварали те нове, другачије песме које су могле да настану једино у студију. То је, за то време, један од најскупљих албума, за његово снимање је потрошено највише студијских сати и у складу са свим тим мегаломанским, али заправо артистичким настојањима, они су позвали познати енглески брачни пар Питера Блејка и његову тадашњу жену Џен Хаворт да направе чувени омот за плочу. Он је први пут био на отварање, први пут је имао стихове песама, што до тада није био обичај, а за омот су одабрали личности за које су сматрали да су им важне, значајне и драге да се појаве као фигуре на том омоту“, објашњава Рајин.
Према разним изворима, изглед омота био је идеја Пола Макартнија. У британском, односно европском издању албума иза „Битлса“ налазе се бројне личности значајне у њихово време и у другим историјским периодима, од Карла Маркса и Алберта Ајнштајна, преко Марлен Дитрих и Мерилин Монро, све до Алистера Кроулија.
У том великом друштву су и сами Битлси, односно чланови пратећег бенда наредника Пепера, у варијететским костимима, а недалеко од њих су и воштане фигуре старих „Битлса“ — чупавих дечака у оделима.
Ера психоделије
Многи „Наредника Пепера“ сматрају првим концептуалним рок албумом, будући да су песме повезане тематски и кроз лик главног протагонисте Билија Ширса.
Као и сваки утицајан албум и „Клуб усамљених срца наредника Пепера“ био је доста оспораван у јавности. Највише подозрења изазвале су песме у којима су „Битлси“, наводно, пропагирали употребу наркотика. Песме попут „With a Little Help From My Friends“, „Fixing a Hole“, „Lucy in the Sky With Diamonds“ у многим земљама биле су и забрањене за емитовање.
„Друга половина шездесетих година била је ера психоделије која је подразумевала, поред осталог, некакво искуство са психоделичним супстанцама, а у то време су то били марихуана, хашиш и ЛСД. Битлси су с овим супстанцама свакако имали искуства, као и готово сви музичари и млади људи тог доба. Битлси су увек давали двоструке одговоре, нису ни потврђивали ни негирали ова тумачења“, каже Момчило Рајин.
Песма „Lucy in the Sky With Diamonds“ била је спорна због тога што почетна слова у наслову сугеришу на ЛСД. Џон Ленон, главни аутор ове песме, испричао је, међутим, да је она добила наслов захваљујући његовом сину Џулијану који је једног дана из вртића донео цртеж девојчице на брду која гледа у дијамантско небо. Када га је питао шта је то, син му је одговорио да је то „Луси на небу с дијамантима“.
„Пре 50 година ’Сарџент Пепер‘ је представљао светионик оних који ће се латити гитара, као и оних који ће слушати ту музику, а верујем да ће и за 50 или за 100 година, када неки други људи буду размишљали о свему томе, он и даље сијати несмањеним сјајем“, сматра Момчило Рајин.
