Иако многи пепео препознају као отпад и еколошки проблем, та сировина, добијена сагоревањем угља, може да се користи и у грађевинарству.
Електропривреда Србије, највећи произвођач електричне енергије у земљи, држи рекорд и у производњи пепела. На пепелиштима термоелектрана „Никола Тесла“ и Костолац налази се више од 260 милиона тона пепела, а у нашој земљи пепелишта се простиру на чак 1.400 хектара. Сваке године се из термоенергетских постројења ЕПС-а изнесе око седам милиона тона пепела, а његово депоновање ту компанију кошта више од 50 милиона евра годишње.
Зашто је у Србији пепео отпад, уместо да буде употребљива сировина? То питање поставила је Јелица Путниковић у емисији „Енергија Спутњика“ својим гостима проф. др Јовану Деспотовићу са Грађевинског факултета у Београду и Михајлу Гаврићу, председнику Одбора за заштиту животне средине Привредне коморе Зелене Србије.
Према речима професора Деспотовића, могућности коришћења пепела су бројне.
„Пепео је изузетно добар грађевински материјал за такозване доње слојеве грађевинских конструкција, попут путева и железница, као и за градњу хидротехничких објеката — насипа и брана од ваљаног бетона. Може се чак користити и за мешавину са битуменом за прављење асфалта, а послужио би и за пречишћавање зауљених и замашћених површина, односно за опоравак многих подручја око путева и индустријских капацитета, где су се годинама таложили муљ и отпадни материјали“, објашњава Деспотовић.
Како каже, безброј је примера где пепео у разним пословима замењује различите материјале.
„Коришћење пепела била би највећа добит за ову земљу, без обзира на све кредите и сву помоћ Европе. Не само да бисмо заменили шљунак и песак, туцаник који се у огромним количинама користи за грађевинске радове у нашој земљи, већ бисмо пепелом могли да рехабилитујемо и животну средину и обновимо, санирамо оштећења на путевима и железници, што иначе ради и цела Европа“, напомиње Деспотовић.
У Србији се од пепела ништа не гради, а он се користи само у цементу. Михајло Гаврић напомиње да се пепео сада користи као „пунилац“ у производњи цемента, али пепео поседује „порцуланска својства“ и његовом употребом као основне сировине у производњи цемента, смањила би се емисија угљен-диоксида.
„Употребом пепела уместо шљунка ефекти би за читаву земљу били вишезначни. Природни ресурси би се оптимално користили, штитили и остављали за будућност. Такође, треба имати у виду и могућности извоза. Па највећи потрошач пепела су Уједињени Арапски Емирати, који га увозе из Индије. Око милион тона пепела утрошено је у бетонску конструкцију чувене зграде Бурџ ел Араб. Зашто онда ми не бисмо користили пепео, на пример, у изградњи брзе пруге Београд-Будимпешта“, истиче Гаврић.
