Међутим, након кратког периода „сарадње“ који је уследио након распада СССР-а, односи Москве и Вашингтона поново су се покварили ширењем НАТО-а и „окупацијом Крима“, па чак и Доналд Трамп не може да настави дијалог са Кремљом, истиче немачки лист.
Сутра се навршава 30 година од како је Роналд Реган испред Бранденбуршке капије изјавио: „Господине Горбачове, отворите ову капију. Господине Горбачове, срушите овај зид“. Тада на Реганов позив нису обратили посебну пажњу. Тек након пада Берлинског зида 1989. године његов говор је схваћен као „увод“, као први знак уједињења Немачке, пише колумниста „Тагеспоста“ Георг Блимл.
Данас ово изгледа нереално, међутим тада је заиста постојала нада да се сукоб између Истока и Запада заувек заврши. Данас Запад сматра да га „руски медвед“ врти око прста: „У Украјини га је Путин ставио пред чињенице, крај Асадовог режима преноси се у далеку будућност, а партнер НАТО-а Ердоган кокетира са Москвом“. Са своје стране, Русија сматра да ју је Запад „обмануо“ и захтева обраћање „на равноправној основи“.
Када је Реган 12. јуна 1987. посетио Берлин, свет је подељен на два табора: „слободни Запад“ и „царство зла“. У том контексту његов захтев за отварање „гвоздене завесе“ звучао је неумесно. Нико није очекивао рушење Берлинског зида. Међутим, Михаил Горбачов, који је 1985. године дошао на власт, „схватио је да се трка у наоружању не може добити и да је планираној економији источног блока потребна реформа“, пише Блимл.
Он је желео да реформише државу и комунизам уз помоћ „гласности и перестројке“ и покренуо је ограничене економске експерименте. Током преговора победничких земаља у Другом светском рату, Запад је покушао да остави утисак да НАТО неће ни милиметар напредовати ка Истоку уколико Совјетски Савез призна чланство уједињене Немачке у НАТО-у.
То није званично документовано, јер је у то време распад Варшавског пакта био „незамислив“, наводи аутор текста. Међутим, већ после четири месеца након потписивања споразума „два плус четири“ Совјетски Савез се распао.
Након што су се са завршетком Хладног рата САД „окупале у слави као једина преостала суперсила“, у Русији је за време Бориса Јељцина, наследника Горбачова, почео невиђени „предаторски капитализам“, за неколико година БДП је пао за 40 одсто, а многи Руси су осиромашили. Током деведесетих година прошлог века, односи Запада и Русије су још били „у знаку сарадње“, али су истовремено земље бившег источног блока постале чланице НАТО-а.
Владимир Путин је 2000. преузео дужност председника Русије од одавно неспособног Бориса Јељцина и зауставио је продају руског националног богатства. Олигархе, као што је Ходорковски, очекивало је „протеривање“ као у доба царства. На тај начин је Путин „раздражио“ америчке корпорације које су желеле руску нафту и руски гас. У периоду „поновне русификације“ ЈУКОС-а НАТО се проширио даље ка Истоку и узео балтичке земље и десила се „наранџаста револуција“ у Украјини.
Након рата између Русије и Грузије и „окупације Крима“ атмосфера политичких преговора између Москве и Запада је покварена. Русија оптужује Запад за „дволичност“, а Запад прекорева Кремљ за „мрачне махинације“, као што су хакерски напади и ширење „лажних вести“. „Чак ни Доналд Трамп, који је током своје предизборне кампање говорио о спремности за дијалог са Москвом, није могао да је реализује — сувише је јако старо неповерење“, закључује аутор чланка.