Сценарио у којем Социјалистичка партија Србије већ неколико година има улогу млађег партнера Српској напредној странци, понавља се и при формирању нове Владе и према мишљењу социолога Зорана Стојиљковића — већ је виђен.
„И ово је већ уиграна комбинација у којој се, ако се не добије место премијера, врши нека врста, хајде тако да кажемо, компензације у којој СПС добије још један број министарских или помоћничких места или нешто више позиција у оном делу јавног сектора и јавних установа где се именује из сфере политике“, напомиње Стојиљковић.
Социјалистичко прегалаштво
Тако ће, предвиђа он, бити завршена и садашње формирање Владе на челу са Аном Брнабић и једино питање биће како ће реаговати бирачко тело СПС-а, ако, рецимо, на неким наредним београдским или парламентарним изборима социјалисти изгубе ту врсту релативне аутономије и сопствену листу и нађу се на заједничкој листи са СНС-ом.
„То би био крај СПС-а као потенцијално велике партије и свело би је на ниво партија које су релевантне, али само у оквиру релативне равнотеже снага и нивоа између 5 и 10 одсто гласова. Ако ову врсту аутономије изгуби СПС и направи још корак даље, практично ка присаједињењу СНС-у, то добар део бирачког дела СПС-а неће схватити“, сугерише Стојиљковић.
Социјалистичка партија Србије се показала као изузетно лојалан партнер напредњацима, сматра коментатор Зоран Пановић и додаје да је Дачићева тактика у предизборној кампањи била буквално „срце на терен“.
„Значи, они су дали све што су могли од себе за Вучићеву кандидатуру и мислим да су ту показали једну врсту лојалности какву никад нису имали према ДС-у. Док су били у коалицији са демократама имали су неку врсту аутономије и програмске специфичности која се заиста сада све више губи и на неки начин се поставља питање колико је то онај стари СПС, а колико је нека социјално-либерална фракција СНС-а“, резонује Пановић.
То ће, прогнозира он, бити решено тек у даљој будућности.
„Битно је знати да можда неки битни социјалисти нису толико далеко од Вучића као што би били можда у некој другој констелацији. Пред СПС-ом су дани кад ће му бити потребна заиста велика умешност да се измигољи из тоталног загрљаја СНС-а“, истиче Пановић.
У СНС-у је постојао велики отпор да премијер буде социјалиста, тако да је овакав развој ситуације и избор Ане Брнабић, а не Дачића, према Пановићу, мање-више очекиван потез.
Гласачи, фотеље или обоје
„На следећим парламентарним изборима, а то је Дачић инстинктом искусног политичара осетио, СПС мора на јединствену листу са СНС-ом. Они су толико заглибили у ту коалицију да би тешко сами могли да се прославе. Јединствена листа која је у једном тренутку била једна врста Вучићеве ’непристојне понуде‘, сада је спас за СПС“, тврди Пановић.
Социјалисти имају стабилно бирачко тело и како увиђа Стојиљковић свима који су се надали да ће уништити ту партију — очекивања су пропала.
„То је и странка са инфраструктуром и деценијским искуством која је радила на кадровима. Отворила се ниша након 2007, 2008. да постану релевантни, да пређу преко 15 одсто и да битно утичу. Међутим, та шанса се полако топи и губи. Оваква позиција СПС-а, која показује да је најважније бити у структури власти, кад се ради о млађем и образованијем бирачком телу, јесте река без повратка“, упозорава Стојиљковић.
Социјалисти би сад, појашњава Пановић, дали све за Вучића.
„Мислим да је чак и Бранко Ружић, који је некад имао неку врсту улоге софтвера опозиције, па је с времена на време у правилним интервалима давао опозиционе изјаве, сад део те стабилности везане за Вучића“, констатује Пановић.
СПС има јаку базу и јак систем регенерације кадрова, сагласан је Пановић са Стојиљковићем, али напомиње да им заиста треба добро објашњење да не буду заједно са СНС-ом на заједничкој листи.
