Пре два месеца у Турској је одржан референдум о промени Устава којим је укинуто место премијера, а председник је добио још веће ингеренције. Једно од обећања новог „султана“ Реџепа Тајипа Ердогана је било интензивирање рада на изградњи Истанбулског канала.
Још је турски султан Сулејман Величанствени (1520-1566) размишљао о изградњи канала паралелног Босфору и Дарданелима. Та идеја се први пут чула из уста актуелног председника за време предизборне кампање 2011. године. Он је тада обећао да ће реализовати неколико грандиозних инфраструктурних пројеката од којих је најамбициознији изградња новог канала који ће повезивати Црно и Мраморно море како би се растеретио Босфор и омогућио пролаз бродовима велике тонаже. Тај пројекат је одмах назван „лудим“ због цене (минимум 50 милијарди долара) и сложности рељефа. Једно време тај пројекат није био у жижи јавности, али Ердоган га је „оживео“ — постао је део његовог великог програма.“
Израда техничко-економске изводљивост пројекта канала завршена је још у децембру 2015. године, а 2016. године Парламент је усвојио закон о додели земље за његову изградњу. Чак су прошле године Турска и Панама потписали споразум о сарадњи ради размене искуства у управљању и изградњи канала.
Извесно је да ће Истанбулски канал бити широк 500 и дубок 30 метара, док ће му дужина бити између 45 и 50 километара. Дневно ће њиме пролазити од 150 до 160 бродова. У овом тренутку „Суецмакс“, највећи брод који пролази кроз Босфор и Дарданеле, може да превезе милион барела нафте. У случају изградње алтернативног канала максимална ширина брода може се повећати до танкера класе ВЛЦЦ, који је два пута већи од „Суецмакса“.
Многи стручњаци сумњају у исплативост тог пројекта. Треба рећи да није само у питању копање канала, већ и изградња 6 мостова и три вештачка острва на излазу из Мраморног мора у Црно море.
„Пловидба Босфором ће бити прекинута. Људи ће почети да се баве воденим спортовима, биће изграђен систем градског саобраћаја и Истанбул ће се вратити својим старим данима“, изјавио је Ердоган 2012. године.
Постоји сумња да турски председник не гледа само финансијски интерес. Врло могуће је да Анкара жели да поврати пуну контролу над поморским саобраћајем из Црног мора у Егејско море.
Пловидба Босфором је регулисана конвенцијом Монтре из 1936. године. Значај те конвенције заснива се на томе да Турска не сме на своју руку да затвори црноморске мореузе све док не ступи у рат са одређеном земљом, чији бродови желе туда да прођу. Што се тиче комерцијалних бродова, они уживају потпуну слободу пролаза и пловидбе кроз мореузе у било које доба дана „под сваком заставом и са сваком врстом терета“. Конвенција даје право Турској да наплати таксу сваком броду који пролази кроз мореузе ради покривања трошкова санитарне контроле, навигационе заштите и за издржавање спасилачке службе. Како ће бити са новим каналом, тек ћемо видети.
Када је актуелна конвенција усвајана Турска је била на коленима и СССР је диктирао услове споразума. Он је увек био кост у грлу Анкари и с времена на време се покретало питање његове ревизије, али безуспешно.
Политички експерти тврде да је незадовољство Турске повезано са ограничавањем боравка војних бродова нецрноморских држава у Црном мору на 21 дан. То наводно ограничава могућности Анкаре да користи флоту својих партнера из НАТО-а приликом реализације заједничких геополитичких интереса у региону. Последњих деценија све чешће у Црно море залазе велики ратни бродови, пре свих амерички, што је против међународних норми. Изградња новог канала ће омогућити Турској и њеним савезницама да избегну поштовање конвенције Монтре.
Русија се читав XIX и XX век борила за слободан пролаз кроз Босфор и Дарданеле ка топлим морима и за њу је то питање од животног значаја. Постоји мишљење да је тај пројекат реална претња њеним геополитичким интересима, јер је она највећи испоручилац нафте кроз те мореузе и ако њени танкери не буду пролазили досадашњим путем, мораће да иду кроз Истанбулски канал за који ће плаћати пролаз. Наравно, пловидба Босфором је слободна, али ко зна. Увек може да се направи нека ситуација, у којој се мора тражити алтернатива, гужва у морском саобраћају, загађеност, итд. Осим тога, У Црном мору се налази база руске Црноморске флоте. Затварањем Босфора она би се нашла у ћорсокаку и била би потпуно блокирана. Данас, на пример, кроз Босфор пролазе руски бродови на путу према Сирији.
Питање статуса новог канала ће морати да буде решено пре његовог отварања, најраније 2025. године, а то питање сигурно није међу последњим приоритетима руског руководства.
