Милован Дрецун, посланик СНС-а и председник скупштинског одбора за Косово И Метохију овако за Спутњик оцењује одлуку председника Александра Вучића да додели мандат Брнабићевој за састав нове Владе:
„Она је јако посвећена послу тако да тај мањак животног и професионалног искуства може да се надокнади. Најбоље је искомбиновати енергију и жар младости и искуство познијих година. Када се то добро укомпонује, онда резултат неће изостати. Њој је пут олакшан, јер је Вучић са места премијера јасно трасирао пут којим Србија треба да иде. Мислим да ће и овај нови састав Владе играти тимски као и до сада“.
Да ли Ана Брнабић има подршку СНС-а?
— Апсолутно сам сигуран да има. Можда би неко желео да види неко друго решење али ће одлука лидера странке бити подржана. Вучић је као председник републике поверавањем мандата најодговорнији за то како ће та Влада радити у наредном периоду. Уосталом, никоме не дајем унапред бланко подршку и позитивну оцену, очекујем да видим резултате.
Какву политику од нове премијерке очекујете према КиМ?
— Ми као држава немамо велики маневарски простор за решавање косовског питања. Кренули смо путем који је једино био могућ, други је био да потпуно изгубимо Космет, да се прогласи уједињење Косова и Албаније. Определили смо се да с једне стране створимо механизам преко кога ћемо имати утицај у свим институцијама које функционишу на КиМ без обзира што те институције себе сматрају некаквом државом, а ми их третирамо као привремени институције самоуправе.
У њима не можете да не учествујете, јер свакодневни живот српског народа посебно јужно од Ибра зависи од њих. План је да остваримо утицај у институцијама, да имамо политичку тежину како бисмо могли да спречавамо једноставне одлуке Албанаца штетне по српски интерес, а онда да развијемо процес нормализације односа са Приштином.
Можемо ли то у пракси остварити под разним међународним притисцима?
— Неопходан је наставак јачања нашег међународног капацитета како не бисмо стално били под притиском западних земаља да смо неконструктивни и да не желимо стабилизацију у нашој јужној покрајини. Треба да видимо како ћемо да наставимо тим путем, јер Албанци на све начине покушавају да спрече формирање Заједнице српских општина и чак да се можда и не настави процес нормализације односа, јер знају да нас чекају питања имовине, положај Српске православне цркве и повратка протераних.
Најављен је и дијалог у Србији о јужној покрајини…
— Ми сада треба да утврдимо механизам за који ће бити потребан консензус свих, а због тога ћемо вероватно имати неки нови процес. То је најавио бивши премијер, а садашњи председник републике када је рекао да би нам био неопходан један потпуно отворени унутрашњи дијалог да видимо којим путем даље. То никако не значи да треба да дефинишемо начин како ћемо да признамо ту самопроглашену државу, то је константа од које нико неће да одустане али се амбијент у решавању косовског питања променио. Ми смо сада на простору на коме је доминантан НАТО и ЕУ и имамо готово обновљено хладноратовско сучељавање које се изгледа неће скоро завршити. Таква ситуација прети да нас увуче у улогу таоца, а Србија не сме то да прихвати и засад одолева. Ипак, то несумњиво утиче и на ситуацију на КиМ, јер тај промењени амбијент захтева унутрашњи дијалог о политичком консензусу о новом моделу. У том смислу премијерка ће имати нову улогу али сам уверен да она неће бити усамљена већ да ћемо јој у томе сви помоћи.
Колико је за нову премијерку отежавајућа околност ко ће водити приштинску владу — да ли ће то бити Рамуш Харадинај или Аљбин Курти. Које је за Србију мање зло?
— То може да буде проблем за све нас, за цео српски народ. Прво морамо да видимо ко ће формирати извршну власт у нашој јужној покрајини. Сви они могу једни са другима, само су празне приче за децу да не могу. Ко је могао да верује да ће Тачи и Харадинај да иду у коалицију? Нетрпељивост је међу њима евидентна, Харадинај је причао да ће да се освети Тачију, јер га је два пута спаковао у Хаг. Сазнао сам је игра притварања Харадинаја у Француској заправо била игра Тачија и Кадрија Весељија који има блиске везе са структурама у француским безбедносним службама да би се Харадинају подигао рејтинг и да би по његовом повратку била формирана коалиција терористичких команданата и да им то буде најбоља одбрана од оптужница специјализованог тужилаштва. Не би могли сви из државног врха да се нађу на оптужницама, што би и само специјално тужилаштво довело у деликатну позицију, али на срећу тај план им није прошао. Када је реч о српском народу, ми немамо охрабрујуће сигнале чак ни од коалиције око Демократског савеза Косова, која би требало да буде политички рационалнија.
Да ли су освојени мандати Српске листе гаранција да ће Србија имати утицај на политику која ће се водити на Космету?
— Они јесу одређена политичка снага, јер је и за међународну заједницу која већински подржава сецесију Космета јако битно да у једном мултиетничком друштву прикаже учешће свих националности у власти да би се показало како се људска права поштују и како Косово напредује. Истина је да напредује само територија и да има више бирача него становника, да не поверујете! Ако су јединствени, Срби имају снагу, тај један Србин који је добио посланички мандат и његово досадашње понашање указује на простор за манипулисање од стране Албанаца, али ових девет посланика и плус један Горанац биће непремостива снага за наметање једностраних решења која су од стратешког значаја за живот такозваних мањина. Наравно, Албанци ће увек покушавати да маргинализују и да плате што јефтиније присуство српских представника у институцијама у покрајини.
Званичник Стејт департмента задужен за Европу и Евроазију Хојт Брајан Ји рекао да су САД забринуте због изградње Српско-руског хуманитарног центра у Србији и потенцијалног специјалног статуса за особље који је Русија тражила. Чега се Вашингтон плаши?
— Иако није био у том центру, и амбасадор САД Кајл Скот у Београду је рекао да дели забринутост да то не буде шпијунски центар и да је то првенствено проблем Србије и њених грађана. Био сам у центру и импресиониран сам како је постављен, какву опрему има. Можда би амерички амбасадор требало да потражи шпијуне негде на другом месту, у неким западним компанијама које су такође присутне у Нишу. Свашта се говоркало ових година да се у неким компанијама налазе управо агенти ЦИА који те фирме користе као маску. Није спорно да поготово велике силе имају шпијуне, али овде је у питању покушај потпуног елиминисања било каквог руског утицаја и присуства у Србији.
У једној емисији сам питао Соњу Бисерко и Јелену Милић да ли знају колико стотина живота су спасили припадници Српско-руског хуманитарног центра, колико пута су интервенисали на позив словеначке владе? Нама је у региону потребно неколико таквих центара, а не један. А неко би желео да се чињенице не виде и да све пребаци на терен спекулација, јер је то најисплативије. У земљама које су из бившег Источног блока званичници сада вичу да их Руси нападају, Руси се мешају у унутрашње ствари у демократске процесе, а када се западне земље мешају, онда нема везе. У свету немате правду, а тај принцип је наметнуо Запад и свако ко покушава да се бори против таквог принципа наравно да ће бити жигосан и оклеветан.
Да ли наш народ наседа на целу ту причу?
— Ми Срби никако да научимо једну ствар, да треба да се оканемо опредељивања да ли смо за Америку или за Русију. Наша мајка и наша отаџбина је Србија, постоје међу народима пријатељства, постоји подударност интереса између држава али немојте да на основу својих жеља градимо односе са неким другим државама. Ова прича Сједињених Држава је врста снажног притиска прво на председника републике, на Владу, на све нас да се тај Центар једноставно угаси. Ако се не варам, НАТО је најављивао да ће он са Србијом да гради сличан центар негде у Војводини, па нека гради. Ово јесте притисак да се прво одустане од даљег развоја тог Центра, да се његово деловање угаси. Људи који раде у њему наравно да морају да имају један посебан статус. Ми имамо споразум Софа о статусу и НАТО особља и америчких војника и то је јако привилегован положај, па зашто то не бисмо имали људе који раде у Српско-руском хуманитарном центру који нису дошли овде са оружјем већ да спасавају животе. Дакле, ово је више политички притисак који је у домену оног геополитичког сучељавања Америке и Русије на Балкану.
Председник САД Доналд Трамп је под истрагом којом би требало да се утврди да ли је починио кривично дело „опструкције правде“. Да ли је то покретање истраге показало да је америчка „дубока држава“ спремна на све само да спречи отопљавање односа Вашингтона и Москве?
— Постоје структуре у САД које сматрају да са Русијом треба разговарати преко нишана, условљавати је, где год је могуће у свету елиминисати њено присуство, њен утицај, угрожавати њене интересе, окружити је и коначно у једном тренутку је неутралисати тако што би је поделили као државу, а њене природне ресурсе би преузеле западне компаније. Они неће желети да испусте ове позиције које су изградили, они су успели да ту гвоздену завесу преместе и да НАТО структуру прошире скроз до руских граница, да изазову готово нови Хладни рат између не само САД, већ су натерали Европску унију, посебно Немачку да уђе у то хладноратовско сучељавање да то буде дугорочни процес.
Дакле, окружују Русију војним потенцијалима, а истовремено кажу да Русија прети њима. Воде хибридни рат, а када Москва на то одговори, онда оптуже Русију да је агресивна. Они неће одустати од ситуације у којој мисле да Русију имају чврсто у руци, да су већ направили обруч око ње. Војне и обавештајне структуре у САД ће се трудити да наставе заоштравање односа са Русијом, а то ће најбоље постићи тако што ће вршити притисак на Трампа и стално ће га притискати да је он Путинов човек како не би смео да предузме ниједан позитиван корак према Русији. За њих би свако отопљавање односу на релацији Москва—Вашингтон значило удаљавање од реализације коначног циља тих структура у којима говоримо. Видећемо колико ће Трамп успети да се одупре таквим притисцима и колико ће успети да побољша односе са Кремљом. Свако побољшање односа између Русије и Америке је добробит за човечанство, а ако се настави хладноратовско сучељавање, заиста можемо сви да будемо у проблему, сви можемо да будемо веома забринути за будућност.
