Бомбардовање СРЈ било је експериментални рат НАТО-а, рекао је пензионисани италијански генерал НАТО-а и војни дипломата Бјађо ди Грација поредећи бомбардовање Србије са бацањем атомске бомбе на Нагасаки.
Ди Грација није једини који је покушао да се „извини“ Србији или оправда пред њом због масакра над једном државом коју је починила НАТО алијанса 1999. године у војној операцији у којој је побијено више од 3.000 цивила, а земља претрпела материјалну штету процењену на десетине милијарди долара.
Овај својеврсни феномен „правдања“ оних који су Србију разарали 78 дана, професор др. Бора Кузмановић, социјални психолог, за Спутњик објашњава као њихову потребу да олакшају своју душу.
Прање савести, по његовим речима, јесте основни циљ оваквих порука. Напомиње и да је протекло довољно времена да се са дистанце боље и види која је била улога НАТО-а у целој тој ситуацији.
У исто време, подсећа и да је већина актера бомбардовања пензионисана. Дакле, нису активни, па су, оцењује, сада мало и слободнији да искажу лично мишљење. Неки од њих су, цени наш саговорник, и онда мислили да то што се ради није у реду, да 19 земаља нападне једну малу државу, па сада осећају грижу савести, или, ако ништа друго, притисак јавности, да није у реду то што су учествовали у једном таквом нападу, притом без дозволе Уједињених нација.
Професор Кузмановић наглашава да је у људској природи потреба да човек, макар било то и са закашњењем, опере своју савест, или, како каже, барем се „извади“ за оно у чему је учествовао.
„Тога је било и раније. И на Нирнбершком процесу је било оних који су, несумњиво криви, налазили неке изговоре за учињено, а један од тих изговора јесте — ја сам само извршавао своју дужност. Верујем да би исто одговорили и они који су нас бомбардовали. Вероватно би рекли да нису могли другачије, јер је НАТО таква организација — крута, ауторитарна. Е, тек када се људи ослободе обавеза према њој, могу да проговоре. Дакле, нико од њих не може да се осећа пријатно, јер је несразмерна сила употребљена против једне мале државе, и то без озбиљног оправдања“, истиче он.
Зашто извињења или кајања јавно стижу пре свега од бивших извршилаца, док бивши наредбодавци о свему углавом пишу у својим мемоарима?
Кузмановић то објашњава чињеницом да је теже јавно, пред огромном масом рећи да си погрешио, јер тако признајеш и своју слабост, док се књиге мање читају, па ако сте у њој нешто и рекли, уверавате се да је то довољно и да сте и на тај начин признали да сте нешто погрешили.
„Они који су највише криви су у мало другачијем положају од оних који су у свему били нека друга, трећа гарнитура, дакле извршиоци, који могу да се правдају да су ’радили оно што су им људи изнад наредили‘. Али онима који су креирали и наређивали, теже је да се оправдају“, објашњава професор Кузмановић.
Наш саговорник напомиње и да су сада ставови оних који су све ове године правдали НАТО, сматрали да је имао разлога да бомбардује Србију и СРЈ, бледи и губе на снази аргумента. У том контексту, додаје он, све је теже признати грешку, али је још теже ћутати.
„Вероватно предвиђају да ће суд историје, у овом питању, бити негативан за НАТО, а није пријатно наћи се на страни која ће бити кад-тад окривљена за агресију на нашу државу. На овај начин желе да колико-толико оправдају своју улогу, или ако им то не успе, да остане бар забележено да су покушали да се извине“, објашњава он.
Тони Блер, Хавијер Солана, Бил Клинтон, Џејми Шејн, Медлин Олбрајт… само су нека од имена која ће неколико генерација Срба памтити по великом злу. Мало је оних који су попут италијанских генерала НАТО-а, јавно рекли да су погрешили, да није требало да нас бомбардују, или су барем објаснили зашто су то урадили.
Тони Блер у својој књизи себи чак приписује заслуге за бомбардовање, док Хавијер Солана, бивши генерални секретар НАТО-а и бивши шеф дипломатије ЕУ, на двадесетак страна у књизи „Одбрана политике“ из 2011, тврди да није било никакве жеље да се Србија бомбардује, а већи део кривице сваљује на Немачку.
Са друге стране, Герхард Шредер је на конвенцији НАТО-а у марту 2017. изјавио да му је „жао што је Србија бомбардована, као и да је то стравичан догађај, али да је тако морало да буде“.
Октобра 2012. године је и официр за односе са медијима мировних снага НАТО-а на Косову, Кристијан Карс, рекао да је Југославија 1999. године бомбардована „без довољно разлога“, уз оцену да је Србија у Рамбујеу била уцењена — или бомбардовање или окупација.
Августа 2016. тадашњи потпредседник САД Џозеф Бајден рекао је, током званичне посете Србији, да му је жао жртава НАТО бомбардовања, а и даље је потпуна мистерија да ли је садашњи председник Америке Доналд Трамп изјавио у изборној кампањи да му је жао што је НАТО бомбардовао Србију, и да се због тога извињава.
Џејми Шеј, који је 1999. светску јавност свакодневно обавештавао о „успесима“ агресије НАТО-а на СРЈ, за аустријски „Пресе“ 2013. проговорио је о „грешкама војне алијансе“, којих је, каже, било, али нису почињене намерно. Он је на 14. годишњицу бомбардовања СРЈ рекао да је „у тим интервенцијама војни савез правио велике грешке, јер су се на мети нашли и избегличка колона, па и један путнички воз, напомињући да су такви догађаји увек жалосни и срамни“, али је порекао да је неки од тих напада изведен свесно.
Последњи амерички амбасадор у СРЈ Вилијам Монтгомери јавно је признао да је НАТО бомбардовање Југославије 1999. била грешка и да је стварност после те акције другачија од оне коју је званични Вашингтон желео.
Ханс Кристијан Штробеле, посланик странке „зелених“ у немачком Бундестагу у више наврата је прозивао Немачку да је учествовала у бомбардовању Србије и признала независност Косова, чиме је прекршила међународно право.
Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг у име алијансе је упутио извињење због невиних жртава током бомбардовања Србије 1999. године.
Амерички стручњаци попут Теда Галена Карпентера, стручњака за одбрану и спољну политику, одавно су упознати са оценом да је интервенција НАТО-а на Косову „била страшна грешка због које Запад сада горко испашта“. И Џорџ Фридман, реномирани светски геополитички стручњак, на истом је становишту.
Ипак, најискренија извињења су изван сфере политике. Један од тих примера је и жаљење америчког пилота Дејла Зелкоа, чији је „невидљиви“ авион оборен у Србији 1999, а који је човеку који га је оборио у лице рекао: „Срби, жао ми је због ваших патњи током бомбардовања!“
Или пример са друштвених мрежа, кад је један наш суграђанин ставио објаву поводом годишњице почетка НАТО бомбардовања Србије, у коме је навео да је тада имао 12 година и да ће се због онога што је доживео целог живота борити против рата, а убрзо му је стигао и одговор од човека који је учествовао у операцији „Милосрдни анђео“. Човек се зове Џошуа Шарли, а написао је: „Све што смо учинили у везу са Косовом је ГРЕШКА, и то што смо одабрали страну и што смо водили рат против доброг народа Србије (наравно, увек има и лоших јунака на обе стране)“, навео је Џошуа уз извињење народу Србије.
