Сврха иницијативе је побољшање сарадње земаља између Црног мора, Балтичког мора и Јадранског мора. Осим Пољске и Хрватске, иницијативу чине Чешка, Словачка, Мађарска, Литванија, Летонија, Естонија, Аустрија, Румунија, Бугарска, Хрватска и Словенија.
Одлука да се састанак одржи у Варшави, уместо у Вроцлаву, донета је из „логистичких и безбедносних разлога“, након што је из Беле куће потврђено да ће скупу присуствовати председник САД Доналд Трамп, који ће након тога отићи на скуп Групе 20 у Хамбургу у Немачкој.
Према саопштењу Беле куће, Трамп ће самиту присуствовати како би демонстрирао њихове „јаке везе са Централном Европом“.
Међу циљевима иницијативе јесте жеља да се оснажи положај Средње Европе, али и да се регија представи као привлачан економски партнер Америци.
Пољски лист „Газета виборча“ цитирала је једног чешког дипломату који тврди да Праг одбија да учествује у скупу „Три мора“.
Идеја „Три мора“ доста подсећа на иницијативу пољског лидера Јозефа Пилсудског, који је предлагао стварање плана званог „Интермаријум“. Према овом плану, у новој федерацији нашле би се балтичке државе (Литванија, Летонија, Естонија и Финска), Белорусија, Украјина, Мађарска, Румунија, Југославија и Чехословачка.
Ова идеја ослањала се се на пољско-литвански комонвелт, који се протезао од Балтика до Црног мора од 14. до краја 18. века.
Аналитичар Адам Вјеломски каже са Спутњик да је овај концепт првобитно сугерисао да би Пољска постала дефакто водећа сила овог пројекта. Због тога је ова идеја често тумачена као чин пољског империјализма.
„Мислим да свако ко познаје пољску историју и пољску политичку мисао може да види исту ствар у Иницијативи ’Три мора‘: Пољска жели да створи федерацију под својом неформалном контролом. То је код Чеха укључило аларм, који су од старта били сумњичави“, каже Вјеломски.
Он напомиње и да су државе које би требало да се учлане у ову федерацију економски углавном слабе, а имају и међусобну историју сукоба.
Подршка САД би могла да постане веза која ће запечатити унију како би могла да постане независна структура између Русије и ЕУ.
Мана ових земаља јесте и у томе што зависе од Западне Европе, а без немачке економије, оне практично и не постоје.
Пројекат је слаб и политички, јер нема много заједничких интереса који повезују ове земље. Неке од њих су опрезне према Немачкој и не виде Русију као проблем, а код других је ситуација супротна.
На крају, поставља се питање да ли ће овај пројекат постати истински амерички или ће остати само идеја једног председника, Доналда Трампа.
Осим тога, Вјеломски каже да је Чешка ближа Немачкој и Западној Европи него Источној Европи. Једино што их спаја с Пољском јесте одупирање да се приме избеглице, али то није довољно да би се правио нови блок.
Мађарска, опет, стално маневрише између Берлина и Москве, покушавајући да одржи добре односе с обема силама, док Варшава нема добре односе ни са једнима ни са другима.
