То ће омогућити да командни штаб пред собом има детаљну дигиталну мапу терена где се води битка, у радијусу од неколико десетина километара.
На таквој дигиталној карти команданти ће моћи веома лако и брзо да уоче где се у датом тренутку налази одређени тенк или јединица како непријатеља тако и сопствене војске, након чега ће бити у прилици да изузетно брзо реагују.
Затим, команданти ће бити у могућности да директно путем тог система издају наређења, преко таблета или мобилног телефона, чиме се заобилази традиционални сложени пут издавања команди.
На тај начин, време од издавања наређења до извршење задатка скратиће се чак три пута.
Међутим, постоје и одређени недостаци, будући да сигнали нису у стању да пробију густе шуме, а поједини системи за радиолокациону борбу могу да их ометају. Систем би такође могао да буде оштећен у артиљеријском нападу или експлозији.
Подсетимо, први овакви системи појавили су се за време Хладног рата, када је совјетска војска направила систем „Маневар“, помоћу ког се управљало тактичком дивизијом руске војске.
Америка у томе није каскала за СССР-ом, будући да је практично истовремено пуштен у рад програм „Борбени систем будућности“, који је подразумевао масовно коришћење аутономних копнених и ваздушних система.