Формирање заједничког тржишта у региону донело би добро свим земљама, сложили су се председник Србије Александар Вучић и комесар за проширење Јоханес Хан. И то више пута, уз констатацију да би заједничко тржиште бивших република СФРЈ које су ван Европске уније (без Словеније и Хрватске), уз додатак Албаније и јужне српске покрајине Косова и Метохије, која је под протекторатом УН, удружило тржиште од 20 милиона људи. Међутим та идеја, колико год пута била поновљена никако се не прихвата пре свега у Албанији и на Косову, али ни у Црној Гори.
С обзиром да су све те државе мале, са слабом економијом, уским простором за пласман роба, посебно када је реч о извозу ван региона, није јасно зашто је та идеја дочекана на нож. Једини разлог могао би могао да буде политички — страх да би Србија, као „економска“ централа на региону, могла да постане и централна политичка тачка и то не само Брисела.
Црногорско и албанско одбијање да се удруже у како тврде „мини економску Југославију“ нема основа јер њихова тврдња да би удруживање у такав пројекта удаљио овај део Балкана од уласка у ЕУ, просто не пије воду. Европској унији, много је лакше да у свој загрљај прими државе које су економско стабилне, него државе које ће морати стално да држи на инфузији парама својих државних обвезника. Међутим, очигледно је да је страх од јаке Србије јачи од њихових економских интереса.
Питање је зашто?
Србија као држава нема територијалне претензије ни према једном свом суседу. С друге стране, и Србија има циљ да што пре постане чланица ЕУ, дакле, иде у истом смеру као и остале државе које чекају да се капија ЕУ за њих отвори. У исто време, ако паре говоре универзалним језиком логично је да би економска сарадња била уједно и темељ да се вечито узјогуњени Балкан — умири. Али можда је баш у овоме „квака“…
Ни Америка, али ни Турска, које имају поприлично блиске односе са државама које се и највише буне против ове идеје — Албанијом и Црном Гором, нису склоне мишљењу да је ова идеја добра. За то наводе и више разлога.
Турска јер би јој на овај начин било одузето мало, али блиско тржиште, а Америка јер би економска стабилност држава чијом политиком сада управља „даљинским управљачем“, могла да се отме контроли, да не кажемо — могле би да почну да мисле својом главом. То би Америци фактички јако сузило политички утицај на Балкану, са којим очигледно још није завршила јер управо из ове светске велесиле чује се да је потребно прекројити границе Балкана, јер овако како су их сашили — нису добре.
Додатни проблем у стварању овакве регије Американци виде и у чињеници да је Србија иницијатор ове идеје. Заплашени руским утицајем на Балкану и чињеницом да Србија има Споразум о слободној трговини са Русијом, Американци у својим пројекцијама већ виде ову регију која економски јача преко Србије, а на корист Русије.
Један амерички економиста је у својој анализи како би се ова идеја одразила на америчко питање на Балкану чак био изричит у томе да никако не треба дозволити такву врсту уједињења, јер би то „зацементирало“ Русију на Балкану.
Европа је расположена да одвоји почетни буџет за реализацију ове идеје, посебно Немци, који не крију да би под плаштом економског плана у ствари то био политички пројекат који би балканске државе удаљио од идеје нових подела.
Са друге стране, Европа, бар тако њихови стручњаци оцењују, има и сопствене интересе да се оваква идеја реализује, јер и њих занима Русија. А с обзиром на однос Србије са Русијом, Брисел би могао мимо Америке да ствара паралелну, да не кажемо „тајну“ везу са Русима.
