Правни основ за ову идеју, каже Поповић, може се наћи у резолуцији Скупштине Србије о неутралности, која је усвојена 2007, за време владе Војислава Коштунице, а донета је као одговор на повећане притиске на Београд због намера да се насилно прогласи независност Косова и Метохије.
„Данас, између две трећине и 85 одсто грађана Србије противи се приступању Србије НАТО-у, док влада сматра програм ’Партнерство за мир‘ као највиши могући вид сарадње са НАТО-ом“, наводи Поповић.
Приступање НАТО-у у БиХ траже политички представници Бошњака и Хрвата, док Република Српска блокира тај процес, а грађани тог ентитета, који заузима 49 одсто територије БиХ, отворено изражавају жељу за дубљим политичким и војним зближавањем са Русијом.
У Македонији, према Поповићевим речима, једино је сепаратистички настројена албанска мањина једногласно за приступање ове државе НАТО-у, а процес придруживања блокирала је Грчка, која, из историјских разлога Македонији оспорава име и спречава јој приступање, не само северноатлантској алијанси, већ и Европској унији.
„Ситуација са Црном Гором још је јаснија. Црногорци су традиционално симпатизери Русије, а најмање 40 одсто грађана сматра да су Срби и да говоре српским језиком. Чак и међу онима који се национално идентификују као Црногорци, многи се противе уласку у НАТО. Црногорски режим упорно избегава референдум на коме би се, очигледно, већина грађана изјаснила у корист војне неутралности Црне Горе и, према томе, уласку у НАТО“, оцењује Поповић.
Потенцијални балкански савез независних држава могао би, према Поповићевим речима, да има два заједничка имениоца.
„Први од њих би био војна неутралност, односно могућност тих земаља да се одрекну чланства у НАТО-у. Други би био изградња економске уније, без икаквих политичких претензија“, каже Поповић.
Постоје различити облици и различите области сарадње који могу бити имплементирани у земљама ван блокова, објашњава Поповић.
„Много заједничких економских, инфраструктурних, енергетских, војно-техничких и других пројеката покренути су у време бивше Југославије. Можемо делити економске и дипломатске канцеларије широм света, можемо наставити заједничку политику о питањима која се односе на глобалне изазове, као што је тренутна мигрантска криза“, тврди Поповић.
Русија, према Поповићевим речима, не би требало да буде директно умешана у евентуални процес интеграције.
„Добра позиција Русије одређена је управо политичким и дипломатским положајем у односу на простор бивше Југославије: Русија подржава територијални интегритет Македоније, независност Црне Горе и суверенитет БиХ (али и интегритет њених ентитета) и не подржава једнострано проглашену независност КиМ“, објашњава Поповић.
За Поповића, пројекти попут „Јужног тока“, који је ЕУ блокирала, како каже, из себичних интереса и страха од ширења руског политичког утицаја, управо су оно што Русија треба да уради ако је заинтересована за јачање неутралних држава на Балкану.
Србија би придруживањем ЕУ више изгубила него зарадила, тврди Поповић, јер у мигрантској кризи ЕУ је показала сву своју крхкост и хетерогеност.
„Наша република мора одржати најближе могуће билатералне политичке, економске и културне односе са свим земљама-чланицама ЕУ, али верујемо да Србија не би требало да постане чланица ЕУ. Ова позиција није резултат емоција, већ хладнокрвне анализе, према којој је Србији тренутно неекономично да се придружи ЕУ. С друге стране, Руска Федерација — наш природни савезник, кроз историју се показао као најпоузданији партнер и прави пријатељ Србије. Кад год је било потребно, руски званичници подржавали су одлуке које су биле најприхватљивије за Србију. И у Уједињеним нацијама, и у другим међународним организацијама, и у билатералним односима са трећим земљама“, каже Поповић.
Поповић подсећа да је, захваљујући Русији, спречено усвајање британске резолуције о Сребреници, која је за циљ имала да нанесе срамоту целом српском народу и означи га геноцидним. Поред тога, закључује Поповић, захваљујући Русији, спречено је приступање лажне државе Косово у Унеско.
