Како смо већ навикли када је Трамп у питању, сигнали су контрадикторни. С једне стране, изостала је уобичајена осуда руског држања према Украјини, с друге, истовремено, проширене су америчке санкције Русији. Док Трамп поручује да га Украјина, заправо, не занима, Рекс Тилерсон, амерички државни секретар, наводно припрема амбициозан план за превазилажење украјинске кризе. А да ионако компликована ситуација буде још компликованија, у току је истрага о наводном руском мешању у прошлогодишње америчке председничке изборе.
У „Новом Спутњик поретку“ о украјинској кризи и америчко-руским односима говорили су аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић и наш дугогодишњи дипломата Зоран Миливојевић.
Састанак Порошенка с Трампом, с потпредседником Мајком Пенсом и са саветником за националну безбедност Х. Р. Мекмастером на први поглед делује као импресивна потврда снажне везе Украјине и САД. Међутим, испоставља се да је Пенс само накратко увео Порошенка у Трампову канцеларију, у којој је био и Мекмастер. „Гардијан“ пише и да се практично до последњег часа није знало да ли ће Трамп уопште примити Порошенка, јер, наводно, није био нарочито вољан да то учини.
Обрад Кесић објашњава да састанак Трампа и Порошенка, у форми у којој је одржан, спада у тип састанака најнижег профила, подразумевајући само сликање и кратак разговор од неколико минута.
„Реч је о симболичком састанку који пре свега треба да задовољи спољнополитички естаблишмент у САД, и републикански и демократски, који пружа снажну подршку Украјини јер преко ње ствара слику о Русији као непријатељу“, објашњава Кесић.
И Зоран Миливојевић сматра да је састанком с Порошенком Трамп „задовољио очекивања тврде струје у Вашингтону, која тренутно има иницијативу и у спољној и у унутрашњој политици. Али изостао је велики публицитет, што говори да састанци нису дали значајан резултат.“
Колико се, уопште, високо — или ниско — Украјина налази на листи приоритета Трампове администрације, питање је које је постављено пошто је „Вашингтон пост“ објавио да је на мартовском састанку с немачком канцеларком Ангелом Меркел Трамп рекао да је Украјина европска одговорност и да се САД ту неће претерано уплитати.
Обрад Кесић каже да су, с тим у вези, у Вашингтону супротстављене две струје: „С једне стране је ’стара гарда‘, функционери који су на положајима у Стејт департменту, Пентагону итд. већ годинама и деценијама, и њима је Украјина једно од најважнијих питања америчке спољне политике… С друге стране, Трамп и његов тим имају сасвим другачији поглед, јер је за њих најважније питање да се изграде бољи односи са Москвом, и стратешко партнерство у борби против тероризма. Зато Трамп и јесте на удару политичког естаблишмента, који жели да блокира такав развој односа. Засад, Трамп и његов тим остају одлучни у жељи да поправе односе с Москвом.“
Потврда ове тезе могла би да се пронађе и у званичном саопштењу Беле куће после састанка Трампа и Порошенка. Постоји, наиме, једна упадљива разлика у односу на саопштења о Порошенковим разговорима с челницима претходне администрације: баш свако је садржавало и реченицу о заједничкој осуди руских акција у Украјини, а сада је тако нешто изостало у потпуности. Каже се само да је Трамп с Порошенком разговарао о подршци мирном решењу конфликта у источној Украјини.
„Претходна администрација била је креатор украјинске кризе. Околности су се сада промениле“, наводи Зоран Миливојевић, истичући да није реч само о доласку Доналда Трампа на власт, већ и о рађању мултиполарног света које је у току. „Због тога је дијалог све нужнији.“
Упоредо с Порошенковом посетом, међутим, ове недеље су, одлуком Трампове Беле куће, проширене америчке антируске санкције. Занимљиво је тумачење овог потеза у украјинској штампи на енглеском језику. Укратко, „Кијев пост“ наводи да је тиме Трамп желео да умири Конгрес, како би га спречио у намери да антируске санкције претвори у закон, чиме би њихово евентуално укидање постало, малтене, немогуће. Речју, наизглед парадоксално, Трамп је проширио санкције Русији како би имао више маневарског простора за договор с Русијом.
„Слажем се са оваквом анализом“, каже Обрад Кесић. „Управо је то и био циљ овог потеза, јер је Сенат претио да ће донети закон о антируским санкцијама, који би Трампа ставио у веома тешку позицију да мора да стави вето на тај закон, а то би значило још већи сукоб с политичким естаблишментом сопствене странке.“
Русија је пак на проширење санкција реаговала оштро, отказавши заказани сусрет заменика шефа своје дипломатије Сергеја Рјабкова с америчким државним подсекретаром Томом Шеноном.
Зоран Миливојевић верује да је оваква реакција потпуно оправдана: „Русија трпи провокације на више места, од Сирије до Балтика, и она, као глобална сила, није могла другачије да реагује. Све друго било би непримерено њеној позицији, она је била принуђена да предузме одређене мере. Русија је, практично, поручила Америци да је дошла до црвене линије, и сада је лоптица у америчком дворишту.“
Управо се ту, уверен је Обрад Кесић, сада и води „кључна борба, борба за превласт у спољној политици унутар самог Вашингтона. Питање односа са Русијом заправо је питање да ли ће председник Трамп успети да консолидује своју власт, и да ли ће имати ауторитет да води спољну политику, што иначе, према Уставу, и припада председнику, иако Сенат то сада покушава да му одузме и да његову политику веже за политику коју је водила претходна администрација.“
Саставни део ове борбе јесу и истраге — барем четири — које се воде због наводног руског мешања Русије у америчке председничке изборе. Те истраге, каже Кесић, „у великој мери Трампу сужавају маневарски простор, зато што је он све време у дефанзиви и мора да објашњава сваки свој потез који иде у правцу побољшања односа с Москвом. Трампова велика предност, међутим, налази се у томе што све анкете показују да ни републикански и демократски бирачи не сматрају ово питање битним. Ван Вашингтона, то уопште није важно.“
Како ће се овај сукоб окончати, и како ће то утицати на односе Вашингтона и Москве?
Зоран Миливојевић: „Трамп је највеће поразе доживео непосредно након инаугурације, када је морао да се одрекне Мајкла Флина и неких других кадрова на које је рачунао, а за које се тврдило да воде проруску политику. Сада је, ипак, колико-толико стао на ноге, мада још није освојио трон до краја. Уколико у томе успе, онда ће побољшање односа с Русијом неизоставно доћи на дневни ред. Од тога се не може побећи, Вашингтон и Москва морају да разговарају. Све друго је сукоб.“
„Неизвестан је исход борбе која се води у Вашингтону. Али Трамп је већ направио помак у спољној политици, и на неки начин је разбио сам темељ америчке спољне политике који је изграђен после Хладног рата“, закључује Обрад Кесић.
