Самоходна хаубица типа „Нора”, крштена новим именом — „Александар”, новитет је којим се домаћа одбрамбена индустрија, чини се, највише поноси. Нови артиљеријски систем је и визуелно и конструкцијски другачији, јер је кабина нишанџије сада на предњој страни возила, одвојена од аутоматског пуњача.
Први пут приказан јавности, модел у калибру 155 милиметара са цеви дужине од 8,06 метара и максималним дометом од 30 километара са обичним пројектилом, 42 са активно-реактивним и 60 километара за пројектил са ракетним мотором, јесте верзија за Војску Србије.
„Александар”, са брзином гађања од шест граната у минути, знатно ће повећати оперативне способности јер топови и хаубице које тренутно има наша војска имају мање брзине гађања од три до четири гранате у минути, у зависности од увежбаности посада.
Војни аналитичар Александар Радић за Спутњик каже да је модернизацијом старог решења добијена нова балистика, нови домети, и тако удвостручена могућност дејства по дубини противника. Све је урађено са пристојном сумом новца, јер су нова техничка решења базирана на максималном искоришћењу технике која већ постоји, каже Радић.
„Све је почело давних осамдесетих са понудом за извоз прекалибрираног старог руског топа од 130мм. Самоходна верзија ’Норе’ извезена је у Мјанмар, Кенију, Бангладеш, а нови систем ’Александар‘ треба да буде наредни корак у настојању да се пронађе што већа ширина избора артикала, да би се пронашли купци на светском тржишту, односно да би се постигао критеријум за сваког. Ако неко тражи оклопну платформу, може да је добије, али и лакшу верзију. Оно што је битно, основни елементи, оно што је најскупље и најважније, само оруђе, у основи је исто“, објашњава Радић.
У односу на „Нору“, „Александар“ има већу брзину гађања од шест граната у минути. Такође, нова топ хаубица долази у комплету са командно-извиђачким возилом, има висок степен аутоматизације рада и брзо напушта положај, користећи тактику „удари и бежи“.
Најкрупнији новитет представљен на Сајму „Партнер 2017“ је лансер за модуларни ракетни систем „Шумадија“, на камиону са погоном на осам точкова и опцијама за лансирање од две до 12 ракета — „Јерина 1“ домета 285 километара и „Јерина 2“ домета 70 километара.
Наш саговорник није изненађен овим подухватима јер, како каже, Србија има традиционалну ракетну школу, чији корени, мало је познато, потичу из Јапана одакле су стигла прва решења за нашу ракетну технологију крајем педесетих година. „Јерина“ је резултат размишљања старе школе и усавршавања система, каже Радић.
„То је, пре свега, комерцијални подухват, направљен за покушај продаје трећим земљама, а не систему Војске Србије. Јако је важно нагласити ту разлику, јер се код нас на Балкану због лоших искустава деведесетих, ствара клима о трци у наоружању, као да свако с прстом на окидачу размишља како да гађа комшију. Развој далекометних система треба ставити у нови контекст. Тек када војска у својим планским документима каже да жели да има далекометне системе, онда ћемо моћи да причамо о томе да ли ће ’Јерина 1‘ и ’Јерина 2‘ бити део нашег наоружања. За сад реч је о систему који се кроз концепт агресивног маркетинга приказује као опција за извоз у треће земље“, објашњава Спутњиков водич на сајму наоружања.
Иначе, вођени пројектил „Јерина 1“ уз велики домет има бојеву главу од 200 килограма, а у званичној презентацији стоји да је вероватно могућност промашаја циља мања од 50 метара — што је добар резултат, а може да користи сателитско навођење, као и сопствени навигациони систем.
Саговорник Спутњика каже да су због домета и модернизације ове ракете корисне и лепе, али да тржиште у овом тренутку тражи једноставна средства, која је могуће добити одмах, за релативно мале паре. Српска војна индустрија то добро зна.
Зато је на сајму представљен и вучни лансер ракета калибра 107 милиметара. Када се погледа шта је Србија пријавила 2016. године у извозу наоружања Уједињеним нацијама, види се да је ту огромна количина вишецевних ракета 107 и 128 мм, можемо да претпоставимо да то прате одговарајуће ракете, јер то је у овом тренутку тражена роба на светском тржишту.
„Српска одбрамбена индустрија с једне стране показује нове производе које би желела да продаје, ако је неко спреман то сад да плати, онда треба поштовати чињеницу да живимо од новца. Међутим, тржиште у овом тренутку пре свега тражи средства која нису софистицирана, која већ имају уходану производњу и не представљају технолошки изазов. Србија сада осваја производњу средстава која су се у време Југославије производила у БиХ, а заборављена су прекидом производње због рата. То је одличан потез“, каже Радић.
Он додаје да су новина и ракете које производи „Крушик“ из Ваљева, калибра 107, 122, 128 милиметара. То су извозни артикли на којима се добро зарађује, а истовремено су потребни и Војсци Србије.
Поред домаћих, на сајму су се представили и инострани произвођачи наоружања и опреме из више од двадесет земаља, међу којима су Кина, Индија, Француска, Аустрија, Немачка, Италија, САД и Белорусија.
Колико Србија добија од Русије у оружју? Прочитајте у посебном тексту.
