Нашли су Бугари веома мудро решење и мислим да имају подршку и Немачке. Када негде између Бургаса и Варне направе тај Европски центар за пријем гаса, а највећим делом ће то бити руски гас, одатле ће да иде до Софије и до границе са Србијом, где бисмо га ми преузели. Ово је велика развојна шанса за Србију која би била транзитна земља, за њену економију, индустрију.
Пажљиви читалац ових редова из интервјуа председника државе Александра Вучића Спутњику види да би наш оптимизам да овога пута коначно дођемо до неког модификованог „Јужног тога“ био са више покрића.
Не би Бугари правили европски центар за примање гаса да за то нису добили миг моћних савезника. Извесно је, јер та инфраструктура је одвећ скупа работа да би прво правили ражањ па вијали зеца по шуми. А зна се ко је моћан у ЕУ. Логично је да Немачка не би требало да има нешто против да се и југоисток Европе опскрби руским гасом, када и она то чини преко „Северног тока“, а чини све да добије и додатне количине руског гаса испод Балтичког мора посредством друге цеви истом трасом.
И Вучићева констатација да је о краку гасовода испод Црног мора који би ишао до Бугарске обале, па даље до српско-бугарске границе, већ разговарао са шефом руског „Гаспрома“ Алексејом Милером, али и са бугарским премијером Бојком Борисовом, наговештава да није реч тек о списку лепих жеља.
Да је српско качење на бугарски гасовод изузетан посао и више од решења питања снабдевања гасом, слажу се и саговорници Спутњика. Не само да би убирали транзитну таксу, што би нам донело до 150 милиона евра годишње, него и због тога што би додатно ангажовало поједине делове наше индустрије.
Мислим да би то за Србију било врло корисно. Поготово ако се стварно деси да 2019. године „Гаспром“ не направи договор са Украјином и ми останемо без снбдевања гасом јер је то једини начин на који нам сада стиже, каже председник Скупштине Удружења за гас Србије, Војислав Вулетић.
Он тврди да на овом простору, не само у овом тренутку него и у наредних можда и десет година, осим руског гаса нема другог перспективног за коришћење.
По речима Вулетића, прича о америчком гасу из шкриљаца и течном гасу само је прича и ништа више. Немају, тврди он, Американци постројења на својој територији за превођење гаса из гасовитог стања у течно. Направе, како каже, један танкер и допреме га у Пољску и тамо зврји празно постројење за регасификацију. Један танкер оде у Летонију и један у Португалију. Њихов могући капацитет су та три танкера годишње, истиче Вулетић и додаје: „Цела та прича је залуђивање Европе и ја мислим да је то нeмачка канцеларка Ангела Меркел схватила пошто је директно преговарала о руском гасу елиминишући Американце“.
На констатацију да се од заустављања пројекта „Јужни ток“, чему су кумовале САД, видне промене како у ЕУ, тако у све снажнијој позицији Русије, Вулетић одговара тврдњом да је Америка изгубила битку око гаса са Немачком.
„Немци гасе своје нуклеарне електране. На који начин ће они да надокнаде ту енергију? Узели су свог бившег канцелара Герхарда Шредера да буде директна веза са ’Гаспромом‘. Немци томе дају веома велики значај. Немачка као велика индустријска земља не може без енергије, не може без гаса“, истиче Вулетић.
На питање да ли би Србија могла да сама изгради потребну инфраструктуру за конекцију са бугарским гасоводом, председник Скупштине Удружења за гас каже да то ниje велики посао.
„Постоје пројекти. То кошта око 70 милиона долара. Нису то ни велике паре“, каже Вулетић за Спутњик и напомиње да би то могло да буде завршено за две године уколико би постојала чврста гаранција Бугарске, односно ЕУ, да гас стиже.
Економиста Божо Драшковић подсећа да је питање енергената превасходно политичко, односно стратешко, па тек онда економско. Зато је, додаје, Бугарска под отвореним притиском одустала од гасовода „Јужни ток“.
А тај притисак директно или индиректно спроводе САД над земљама Европе са намером да спрече, како они кажу, стварање зависности ЕУ од руског гаса, напомиње аналитичар Института економских наука.
Сада у промењеним политичким околностима, као и стратешким, геополитичким, јача могућност да дође до градње гасовода испод Црног мора према Турској, што би отворило простор да се преко Бугарске или Грчке одвоји крак који би ишао према Србији, а одавде према деловима Централне Европе, чак и према Италији, каже Драшковић за Спутњик.
До промене је, сматра он, дошло када су се политички приближиле Турска и Русија. Али је, додаје он, за нас велика непознаница колико ће Бугарска бити спремна и способна да следи своје економске интересе, уместо политичких интереса неких трећих земаља.
„Свакако да би то за Србију био врло, врло битан подстицај из два разлога. Један је што би се смањили трошкови транзита који се наплаћују приликом увоза гаса преко Украјине и Мађарске. На другој страни би то појачало позицију Србије да поред задовољавања сопствених потреба за гасом и она заради од транзита гасом у преносу гаса другим државама Централне Европе“, истиче овај стручњак за међународне финансије.
Уз подсећање да генерално, у политици и економији, нема љубави већ само интереса, он истиче да остаје питање колико ће Европа успети да се избори за своје позиције и интересе. Чињеница је да су земље чије су политичка и економска моћ мале увек колатерална штета у тој великој игри око енергената, закључује Драшковић за Спутњик.
Генерални директор руског Института националне енергетике Сергеј Правосудов у изјави Спутњику констатује да што се тиче другог крака гасовода „Турски ток“, постоје две опције: или ће гасовод ићи преко Грчке ка југу Италије, или преко Бугарске у Србију.
„За сада је немогуће проценити која је варијанта реалнија, све зависи од Европљана. ’Јужни ток‘ је био веома добар пројекат, био је повољан за све земље које су у њему учествовале. Ко је спречио његову реализацију? Eвропски политичари. Да ли постоји могућност да ће они спречавати и изградњу европског крака ’Турског тока‘? Постоји. Какав сценарио ће изабрати ’Гаспром‘ зависи од тога чији ће политичари адекватније и рационалније реаговати — грчки и италијански или бугарски и српски“, сматра он.
На питање, да ли је реално очекивати руску помоћ Србији у изградњи инфраструктуре, како би се конектовала на бугарски гасовод, Правосудов каже да је и сада могућ модел какав је предвиђао и „Јужни ток“. А то значи да она буде грађена средствима која би обезбедио „Гаспром“, а онда то враћено новцем добијеним од транзита.
„Постоји вероватноћа да ће се ’Гаспром‘ вратити моделу заједничког предузећа, јер компанија има обавезе према српским потрошачима и мора да снабдева Србију гасом без обзира на то да ли ће доћи до новог споразума о транзиту гаса преко Украјине или ће транзит бити обустављен“, изјавио је Правосудов за Спутњик.
