Премијерка Ана Брнабић поручила је да ће економски развој, дигитализација и образовање бити кључни приоритети нове Владе. О томе колико је најављени економски развој реалан и да ли је дигитализација заиста кључна полуга за наставак економског раста и развоја земље Јелица Путниковић је у емисији „Енергија Спутњика“ разговарала са проф. др Михаилом Црнобрњом, председником Европског покрета у Србији, и Љубодрагом Савићем, професором Економског факултета у Београду.
Црнобрња каже да је дигитализација важна не толико као фактор покретања економије, колико као фактор који смањује чекање у реду, бирократију и административне процесе.
„Грађанство тиме не добија већи доходак, већ више времена које ће имати на располагању. Иста ствар важи и за предузећа у међусобној сарадњи, јер дигитализација се не односи само на шалтерског службеника и грађане са друге стране, него се односи, на пример, и на нови катастар и неки однос између радних организација, јер све то може да се дигитализује“, објашњава Црнобрња.
Са том оценом слаже се и Љубодраг Савић, али напомиње да су иновације и образовање циљеви који су на врло дугачком штапу, што наравно не значи да нису потребни.
„Иновације и образовање припадају корпусу дугорочних циљева и ситуацију у тим областима није могуће променити за кратко време. Међутим, економски развој је преко потребан јер бојим се да је већина грађана до те мере сиромашна да се неким људима, када се помене иновација, дигне коса на глави. Они у ствари хоће више посла, већу плату и начин да преживе“, напомиње Савић.
Црнобрња истиче да не можемо напредовати док се не решимо онога што нас кочи и додаје да нема економског развоја док год Србија финансира економске инвалиде, односно предузећа која су испод црте, попут РТБ Бора или ресавског рудника.
„Ми прикупљамо на разне начине нешто што би могли да буду инвестициони фондови, али то нису инвестициони фондови, већ фондови за санирање, односно вођење социјалне политике кроз производњу. То је тотално погрешно јер се социјална политика води из расподеле дохотка, а не кроз производњу и не кроз гурање производње тамо где је више нема уз изговоре да од тога живи 5.000 људи. Па 35.000 људи ће живети боље уколико се паре не инвестирају у рупу која производи губитке, него ако се инвестирају у нека мала или мало већа предузећа, нешто што је курентно, конкурентно и за чим постоји тражња код нас и у свету“, категоричан је Црнобрња.
Наша бољка нису само велика јавна предузећа — губиташи, објашњава професор Савић и указује да можда још већи проблем имамо са малим јавним предузећима на нивоу општина, која такође гомилају губитке, али опстају као извор великог броја гласача.
Када је о образовању реч, професор Црнобрња напомиње да је Србија прва у свету по неспособности да задржи своје високо квалификоване кадрове. Како каже, наша перспектива није у субвенционисању странаца попут „Јуре“, који ће запошљавати најниже квалификовану радну снагу, већ у субвенционисању домаћих „мозгова“ који ће неку своју идеју моћи да претворе у реалност. Сличног става је и професор Савић.
„Ниједна земља у свету се није развила тако што ће ангажовати најниже технологије и најпростију радну снагу. Па сваком сељаку је потпуно јасно да најгоре пролази онај који је ’најближи земљи‘, а што си даље у процесу прераде — више зарађујеш. Примери других земаља говоре управо обрнуто“, напомиње Савић.
Црнобрња каже да су макроекономски показатељи Србије добри и да је ситуација са буџетским дефицитом, курсом и инфлацијом боља него у претходном периоду.
„Међутим, ми морамо да се у наредних пет година развијамо по стопама од 4,5, од 5, па чак и од шест одсто, да би бољитак осетили сви, од возача аутобуса до председника државе. То није немогуће, имамо пример Кине, па њихов рецепт треба применити. Инвестиције морају бити веће, а није добро ако су оне засноване само на кредитима“, истиче Црнобрња.
Професор Савић поручује да се не треба ослањати само на стране инвеститоре јер субвенције које се њима дају држава може да преусмери на компаративне предности Србије, попут прехрамбене индустрије.
