Женски одреди смрти: Херојска прича о руским чудесним женама

Привремена Влада, која је државом управљала након пада монархије, одлучила је да формира женски батаљон и пошаље жене на фронт, како би постидела мушкарце. Председник Думе Михаил Родзијанко цело лето је провео држећи говоре у војсци, покушавајући да војницима да објасни за кога се боре након што је цар свргнут.

„Одговорност Русије, која је раније почивала на раменима цара и Владе, сада почива на људима, на вама. То је оно што значи слобода. То значи да морамо сами својом вољом да бранимо земљу од непријатеља“, сећала се Родзијанкових речи војник Марија Бочкарева, како наводи књига „Јашка“ аутора Исака Дона Левина.

Женски одреди смрти не би били могући без Бочкареве. Родзијанко није баш горео од жеље да је упозна — жена војник било је нешто незамисливо у руској армији.

​Бочкарева је до своје позиције дошла пуким случајем. Након што ју је одбио командант, писала је лично цару и, на опште изненађење, добила је позитиван одговор. 

На жене у војсци није се гледало са одобравањем, чак су и сестре милосрднице имале дискутабилну репутацију у очима јавности.

Због тога су творци ове промене били у великом страху да би она могла да им се врати као бумеранг и да би могла да остави последице на читаву руску војску.

Бочкарева је жестоко бранила идеју да жене служе војску, али не и жене „као такве“.

„Знам да руску армију може да одбрани само дисциплина. У планираном батаљону ја бих имала апсолутну власт и инсистирала бих на послушности“, цитирао ју је новинар Левин 1918. године.

У рано лето 1917. године, готово 2.000 жена различитог друштвеног порекла и националности приступило је војсци. Током обуке, тај број је спао на 300.

Неке жене су одустале јер су сматрале да је Бочкарева била превелики тиранин.

Четвртог јула те године одржана је свечаност у близини Храма Светог Исака у Санкт Петербургу, где је новоосновани батаљон добио своја обележја.

То је довело до формирања нових женских батаљона широм остатака царевине: у Кијеву, Минску, Полтави, Бакуу, Одеси, Вјатки и другим градовима. 

​Феминисткиња и револуционарка Александра Колинтај, будућа прва министарка у историји света, жестоко је критиковала ту иницијативу:

„Два непријатељска женска света стоје један пред другим. Са једне стране то су буржоаске феминисткиње са својим батаљонима смрти, а са друге војска радних жена које се неустрашиво боре да би сачувале најважнији и највећи циљ од свих — светску радничку солидарност!“

Прва битка у којој је учествовао женски батаљон на челу са Бочкаревом почела је 21. јула 1917. године, а у три дана сукоба одбијено је 14 немачких напада.

Иако је њихова борба описана као херојска, победа је скупо плаћена. Од 170 особа, Бочкарева је изгубила 30, а 70 их је рањено. Она сама је у болници провела месец и по дана.

Тако велики губици нису прошли незапажено, па је генерал Корнилов крајем августа издао наредбу о забрани употребе тих батаљона, померајући их у позадину. Многе жене су тада напустиле војску, јер се нису пријавиле да буду далеко од линије фронта, него да се за Русију боре очи у очи са непријатељем.

Управо један од тих батаљона бранио је Зимски дворац од бољшевика током Октобарске револуције 1917. године. Када су жене капитулирале, бар три су силоване, а најмање једна је извршила самоубиство.

Када су бољшевици преузели власт, стратегија им је била да напусте Велики рат. Распустили су царску армију и расформирали женске батаљоне.

Марију Бочкареву су бољшевици погубили 1920. године под оптужбом да је помагала белогардејцима. Има и гласина да је ипак преживела, јер након отварања њеног досијеа 1992. године нису пронађени докази о погубљењу.

Како смо славили победу у Великом рату? Опширније прочитајте у посебном тексту.