Генерације бивших Југословена одрастале су уз вестерне Џона Форда, Фреда Цинемана или Сема Пекинпоа и из њих се, од Џона Вејна, Гарија Купера или Вилијама Холдена училе части, поштењу, етици и ономе што се назива мушкост. Јер јунаци вестерна су људи који не живе по закону, већ по части и неписаном моралном кодексу.
Оно што је социјалистичка историографија све време прећуткивала јесте да се и на нашим просторима до пре сто година живело по сличном етичком коду, какав је описан у вестернима. Тај код подразумевао је слободу као највиши циљ и правду као највиши идеал.
Победнички дух чак и када се пропада
Сердар Јанко Вукотић и његови победници са Мојковца делили су управо те моралне вредности. У драматичном тренутку по српску државу, у тренутку пропасти, сердар Јанко је показао да је могуће бити победник. Када му је стигао телеграм регента Александра да од његових поступака зависи судбина српства и словенства, сердар Jанко се није двоумио и кренуо да затвори Мојковачка врата, пролаз који би непријатељу омогућио да пресече одступницу српској војсци према Албанији.
А могао је да се окрене и оде јер је и његова држава Црна Гора је била пред капитулацијом. Није то учинио, а нису ни његови војници и официри, иако су били ослобођени заклетве. Знали су, међутим, да се једном дате заклетве човек не ослобађа. Зато су остали на Мојковцу да победе, и победили су.
О победничком духу сердар Јанкових војника говори и његова ћерка Анђелија која је све време била уз оца и која је, будући да јој је брат био дете, учествовала у Мојковачкој бици са пушком у руци.
„И у здравицама, уз подигнуте чаше, чују се речи заклетве да непријатељу неће уступити ни педаљ земље, да ће изгинути на бранику отаџбине. Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу“, сећала се Анђелија Вукотић атмосфере са Бадње вечери пред битку у Колашину у штабу свога оца.
Како је могуће да у тренутку свеопште катаклизме задржите победнички дух? Једноставно. Ако верујете да је правда на вашој страни, ако верујете да је слобода највиши идеал, није могуће да будете губитник.
Интерес уместо слободе и правде
Чини се да је на постјугословенском простору етички код који је красио људе од пре једног века умногоме измењен. Уместо правде и слободе, као највиши идеал промовисан је чист, огољени интерес, себичан и егоистичан. Интерес постављен као врховно начело често је у сукобу са основним етичким нормама и елементарном пристојношћу. Да ли је непријатељ могао да подмити сердар Јанка да се овај окрене и оде? Није, и није му тако што ни падало на памет, јер то није било део етичког кода по коме се живело пре сто година.
Јер пре сто година важило је начело да се до успеха личним напором (интелектуалним или физичким), а количина новца у поседу (поготово ако је нелегално стечен) није била пресудна за успех.
Водећи се начелом чистог, егоистичног интереса, политичари постјугословенског простора постали су, пословично, најкорумпиранији део друштва. За наш простор постало је уобичајено да бивши шефови држава и влада завршавају у затвору по разним основима. Међутим, оно што је важније, изгубило се поверење у политичко вођство. Да ли би сердар Јанкови војници њега следили да му је етички код био сличан данашњем? Наравно да не.
Данас грађани политичаре следе само из неколико разлога, везаних за голи интерес — или у нади да ће добити посао у државној служби или као ботови, за сендвич. Идеала више нема.
Људи попут сердар Јанка данас се, сигурно, не би снашли, били би скрајнути у запећак јер не може се функционисати на принципу чистог интереса ако су вам слобода и правда највиши идеали.
Зато данас више нема победничког духа. Најочигледније је то у фудбалу (српском). Како се може објаснити да једанаест елитних играча, сакупљених у репрезентацију из најбољих европских клубова из године у годину не могу да се квалификују на европско или светско првенство, док млађе фудбалске генерације освајају светска првенства, осим недостатком победничког духа и већом бригом за милионске уговоре које имају са европским клубовима?
Да бисте остали верни идеалима слободе и правде потребан је понос, али уколико желите да вам интерес буде врховно начело, на понос морате да заборавите. Јер интерес подразумева да, устреба ли, савијете кичму и до земље. Сердар Јанко и његови саборци били су победници управо зато што су били поносити.
