ЕУ и САД граде хуманитарни центар у Србији, гласи вест дана. Доиста, са знаком питања на крају. Kако сазнаје дневник „Данас“ — Аеродром Поникве и МУП конкурисали су у ЕУ за пројекат изградње центра за ванредне ситуације. У дипломатским изворима, такође, сазнају да ЕУ планира да уложи новац у изградњу овог хуманитарног центра.
Ако се све испостави као тачно, шта политиком „и Исток и Запад“ добија Србија? Значи ли то да ће је штитити и Исток и Запад?
Убице у комбинезонима спасилаца
Према мишљењу професора безбедности Милана Мијалковског, оваква најава формирања центра на Пониквама који ће, како каже, имати практично исту намену као руско-српски хуманитарни центар у Нишу, пре свега указује да англосаксонска коалиција не настоји да буде пандан том центру, него да докаже своју супериорност у односу на Србију, да практично влада ситуацијом, да усмерава догађаје.
„Кад је реч о хуманитарним центрима, Србији не би сметало и десет таквих, имајући у виду њихову намену. Међутим, положај тог центра би требало да буде аеродром Поникве који је НАТО 1999. практично онеспособио, и сад се они тамо појављују да се представљају као неки хуманитарци. То је у психолошком и етичком смислу потпуно контрапродуктивно“, категоричан је Мијалковски.
С друге стране, додаје овај професор безбедности, оваква најава може се посматрати и у контексту изјаве премијерке Брнабић око опредељивања између ЕУ и Русије, тачније да неко врши снажан притисак на Србију.
„Мислим да ће актуелна власт успети да изведе и одржи неку пропорционалност у смислу да особље овог српско- бриселског центра на Пониквама добије дипломатски статус. Али, да скратим, то је по мени демонстрирање надмоћи Брисела и Вашингтона над Србијом, а мање то треба посматрати у контексту корисности Србије у формирању још једног центра“, наглашава Мијалковски.
Скидање притиска или порука Москви?
Чисто сумњам да нам треба још један центар, каже за Спутњик аналитичар Александар Павић, с обзиром на то да ни овај у Нишу још није постигао свој пуни потенцијал.
„Да ли је ово покушај скидања притиска, па да се каже: ево, и ви можете да поставите центар за ванредне ситуације, па шта онда имате против руског. Такође, то би неко могао да тумачи и као неку врсту поруке Москви да нам није довољно добар центар у Нишу, да то није адекватно за наше потребе, да нам треба и западни центар, да ћемо тек тад задовољити своје огромне потребе за центрима за ванредне ситуације“, резонује Павић.
Не знам како ће то друга страна тумачити, али ово не делује као потез који одсликава снагу — већ слабост.
Најдобронамерније тумачење најаве формирања оваквог центра, према Павићевом мишљењу би било балансирање у складу са политиком неутралности.
„Зашто ми онда немамо исти број војних вежби са Русијом и са ОДКБ-ом? И са Истоком као што имамо са западним државама, поготово са НАТО-ом, велика је несразмера. Зашто онда немамо иницијативу за војну базу размера Бондстила на територији Србије, с обзиром на то да је Бондстил дошао непозван на територију Косова и Метохије“, пита Павић за Спутњик.
Пошто оваквих захтева нема, Павић је на становишту да се уопште не говори о некој симетрији, већ о томе да је Запад у Србији доминантан и у економском простору, и у невладином сектору, и у медијском простору, али и што се тиче војне сарадње.
Идентитет главног шпијуна у Нишу изненадиће и Русе.
