Услед недостатка информација о резултатима дијалога, лист претпоставља да је мање искусни политичар Трамп избегавао озбиљне грешке, а Путин је вероватно постигао више.
Значај састанка председника није у детаљима, иако предложени прекид ватре у Сирији може да доведе до спасавања живота у драматичном сукобу и стварању нових „зона безбедности“. Најважнија ствар овде је „обнављање дијалога између САД и Русије након дугог периода у којем је погоршање односа достигло опасну тачку“, тврди аутор чланка Дејвид Игнејшус.
За Трампа је сусрет означио испуњавање спорног обећања да ће постићи побољшање односа са Москвом. Трамп је о томе говорио с почетка предизборне кампање 2016. године. Путину је састанак омогућио „да изађе из сенке“ после периода санкција и дипломатске изолације који је уследио након присаједињења Крима 2014. године.
Лист „Фајненшел тајмс“ такође истиче да главни резултат за сада може да се назове жеља коју су лидери показали за поновно покретање руско-америчких односа.
Аутор „Вашингтон поста“ истиче да сусрети на највишем нивоу могу да буду опасни када западни политичари праве неразумне уступке аутократским лидерима, са трагичним последицама. Он подсећа да се слично догодило у Минхену 1938. године и на Јалти 1945. Међутим, чини се да Трамп, упркос својој непопуларности, под налетом критике није дозволио велике грешке у Хамбургу.
Лист „Тајм“ пише да сада аналитичари детаљно проучавају чак и спољашње знаке састанка како би схватили „колико ће пријатељски бити односи Путина и Трампа“.
С тим у вези „Њујоркер“ истиче да се „броманса“ (мушко пријатељство) између Путина и Трампа „поново враћа“. Колумниста часописа Џон Касиди пише да је „Путин од састанка добио све што је хтео — уверавање САД да ће прекинути расправу о изборима и нормализовати односе. Трамп може да каже да је покренуо питање мешања Русије“.
Левичарско-либерални лист „Нејшeн“ истиче да је на личном нивоу сусрет био успешан. „Прво су се неспретно руковали, али су се након тога брзо откравили. Затим је Трамп неколико секунди потапшао Путина по леђима, скоро као брижан супруг“.
У Минхену су 1938. године Француска, Енглеска, Немачка и Италија потписале споразум о предаји Немачкој Судетске области у Чехословачкој. У Минхену су такође потписани и споразуми о ненападању између Немачке и Француске, као и Немачке и Велике Британије. Ови документи отворили су пут прекрајању граница у Европи и Другом светском рату.
У фебруару 1945. године, нешто пре пораза нацистичке Немачке, на Јалти су се састали лидери антихитлеровске коалиције: СССР-а, САД и Велике Британије. Биле су скициране сфере утицаја у Европи, које су је поделиле на исток и запад на више од 40 година, практично до распада Совјетског Савеза.
