Кад чује реч „левичар“, Ангела Меркел се ухвати за новчаник. Наиме, ове године су због геополитичке агенде догађаја и Немци имали додатну, другу, „параду поноса“. Проблем је настао кад су се судариле концепције, па је канцеларка тај понос видела кроз форму домаћинства за још 19 светских лидера, а жеља радикалних левичара, анархиста, бога питај шта ли су, била је да то остваре кроз „мирне и шаролике демонстрације, симбол наше солидарности без граница, за шта нам није потребан Г20“.
Дивљак има име и презиме
Пошто ђаво не спава, већ смишља неко зло — победило је треће решење. Да Путин и Трамп којим случајем нису поп иконе какве стварно јесу, причало би се једино о шароликости хулиганског екстремизма. Тако је поред двосатног разговора лидера суперсила цео свет у директном преносу гледао улични рат између у црно обучених анархиста који Молотовљевим коктелима пале аутомобиле, обијају радње, руше саобраћајне знакове и полиције која воденим топовима покушава да спречи већу штету.
Срамота. За левичаре и антиглобалисте. И ни за кога више! Ти хулигани који и данас руше и пале само припадају немачком етничком корпусу, али су пре свега људи са именом и презименом. Зна то и домаћица самита Г20.
Елем, просечан аутошовиниста на географском простору од Хоргоша до Драгаша, кад чује реч „хулиган“ ухвати се за паметни телефон. И онда из своја четири зида или под неким сунцобраном наставља „борбу за нормалност“ тако што се, ма шта рекао, писаније своди на три речи: Срби су најгори. Оружје којим се супротставља тој пошасти је Твитер.
На основу досадашњег искуства оправдано сумњамо да барем половина њих, и на Свету недељу, покриви прсте покушавајући да на интернету пронађе барем неку везу Срба и дешавања у Хамбургу. Напросто, таквима је непојмљиво да се цивилизовани Немци, који Србима држе лекције о пристојности, па још левичари, боре за своје ставове тако што обијају туђе пекаре. То, баш тако, може само код балканске недоношчади у Кнез Михајловој.
Лако је, на основу свега, претпоставити како би реаговали да су се Путин, Трамп и осталих 18 лидера плус Вучић састали на Палићу, Шумарицама, Хајату или Авали, а да су за то време Срби антиглобалисти организовали протесте, па се они претворили у хаос на улицама.
Као сваки добар секс (у главу), и то би имало предигру. Грађанштина, дабоме, све ради по ставкама пројекта.
Прво би се данима пре светског самита ти дежурни чувари државног поноса Србије спрдали како светске лидере никако не треба водити на Славију, да не гледају бруку од фонтане. Истовремено би тврдили како уместо шајкача лидерима и јелека лидеркама треба поклонити 19 паткица. За господу плаве, за даме розе, а за Путина ништа — он ионако треба да се укључи путем видео-линка, а не да долази у Србију и билдује национализам.
Хапси све који се крсте
Кад би настао хаос на улицама онда би — као што јутрос путем малих екрана ТВ пријемника поручи један фришко изабрани председник антифашистичког савеза — рекли како је све то последица тога што на политичкој сцени у Србији постоје људи који су настављачи политике побеђене у Другом светском рату. Да, да, изусти и не обриса зној са чела.
Колико знамо, Фрањо Туђман је поодавно мртав, а последњи пут је у Србији био деведесетих у Карађорђеву. Ни тада није, хвала богу, водио српску политику. За остале баштинике поражених који и данас кроје капе свима не знамо.
„Ако убедите човека да му је комшија непријатељ, шта после“, запита се исти господин алудирајући како је, ето, неко убедио грађане Србије да замрзе друге нације. Притом, овај антифашиста са титулом намерно заборавља да је управо (друга) Југославија за коју тврди да је „трајно часна категорија“ преко служби безбедности нагонила комшије да цинкаре комшије, браћу да опањкавају браћу, колеге да потказују колеге…
На тако нечасне работе их сигурно нису терали српски националисти и патриоте, које данас криви за све. Нису могли, чак и да су хтели.
Дакле, ако тај господин (случајно узет као пример који показује правило) овако збори на слободне теме, обасјан сунцем прекопута Петроварадинске тврђаве, шта ли би тек искуснији и медијским наступима вештији његови истомишљеници говорили да се у Београду, као у Хамбургу, стварно догоди улични пакао.
Е, то не би био секс, већ силовање здравог разума. Свима који не примају донације би било горе него Слобиним социјалистима шестог октобра. Под хитно би тражили оснивање међународног суда за злочине против нормалности. Правили би округле столове, радне групе, дебатовали на телевизијама, ловили вештице. Па ко преживи, нека препричава унуцима. Криви би били „заостали Срби“, а не хулигани са именом и презименом.
Србији, њеним грађанима, њиховим и њеним комшијама, и свима другима не би било боље, али је аутошовинистима боље кад је свима побројанима горе.
Навикли да капље.
