Иако већ годинама црногорске институције и језички стручњаци покушавају да међународно кодификују црногорски језик, недавно је од стране Техничког комитета са сједиштем у Конгресној библиотеци у Вашингтону поново стигао истовјетан одговор — да их још нико из Црне Горе није убиједио да црногорски језик није варијанта српског.
Истовремено, у медијским кулоарима блиским подгоричким властима такође се невољно констатује да не постоји више ништа што црногорска страна може да уради како би увјерила Комитет да црногорски језик није „варијанта српског језика који се говори у Црној Гори“, већ да има своју лингвистичку препознатљивост и засебан историјски развој.
О покушају црногорских институција да међународно кодификују црногорски језик као засебни, разговарали смо са проф. др Јелицом Стојановић са Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности Филозофског факултета у Никшићу, која за Спутњик каже да „са научне, стручне и историјске перспективе, нема никакве дилеме да се у Црној Гори одувијек, хиљаду година говорио српски језик, и да не само да се говорио спрски језик него је и одувијек носио предзнак српског“.
Надаље, професорица Стојановић чврсто је при ставу да у Црној Гори нико никада није другачије именовао језик него српски, а чак, како наглашава, „и у времену када је постојао званични назив ’српскохрватски‘ — у народном именовању то је увијек био једино српски језик“.
„Што се тиче и комуникацијске равни, више је него јасно да је то један језик, а ако је то један језик, поставља се питање — који је? С обзиром на позивање на хиљадугодишњу традицију, јасно се каже који је. Дакле, Црна Гора само може вјештачки да покуша да прави неке отклоне, што и покушава последњих 14 година. И покушава да кроз неколико година потпуно промијени свој историјски континуитет и своју реалност, тј. да створи нову Црну Гору, новог човјека и нови језик који нема везе ни са чим што је наслијеђено и што је живјело хиљаду година“, објашњава наша саговорница.
Према њеним ријечима, без обзира на све покушаје вјештачких отклона од оног што је стандард и норма српског језика, ни у стандардном дијелу ни у нормативистичком они не успијевају ни на највећи вјештачки начин да створе разлику која би довела до различитости у језичком систему. „Без обзира на све покушаје, то је и даље остао и остаје српски језик, и стандард и норма, као и наслијеђени облици из српског језичког континуитета који се не могу промијенити“, тврди Стојановићева.
Колико је у том контексту бизарна ситуација у Црној Гори, Стојановићева сликовито објашњава на примјеру сукоба између двије варијанте у оквиру данашњег такозваног црногорског језика — јотоване и нејотоване варијанте.
„Није било тако давно када се на црногорској телевизији појавио интервју са предсједником Вујановићем, који је саопштио заиста апсурдно: да у Црној Гори постоје два црногорска језика — да једним говори он, а да другим говори Ранко Кривокапић, који је користио јотоване облике, међутим, и то су облици који су дијалекатски облици српског језика, и који се говоре на простору од Баније и Кордуна, Босне и Херцеговине, Црне Горе, цијеле југозападне Србије… Без обзира на све покушаје вјештачких отклона, увијек остајемо у наслеђу и равни српског језика“, јасна је саговорница Спутњика.
Готово идентичног мишљења је и Никола Маловић, писац и књижар из Црне Горе, којег, како каже, „мрзи“ да уопште и прича на ову тему, с обзиром на то да „што јој више дајете пажње, она есенцијално почиње да постоји“.
„Требало је да та прича о црногорском језику одавно буде готова, да једноставно не разговарамо да ли црногорски језик постоји, будући да лингвистички не постоји, и то је готова прича, и ту треба ставити тачку. И пустити све оне који хоће да стварају нови идентитет да раде свој посао по оној народној: ’Само ти, сине, ради свој посао“, а ми ћемо наставити да се потписујемо ћирилицом, да тражимо документа наше дјеце и школе на ћирилици“.
Међутим, према Маловићевом мишљењу, кључни проблем је тај што се ни они тога не придржавају. „И ми смо почели да посустајемо када је наш језик у питању јер одустајемо и од ћириличних фирми, и од ћириличних спомен-плоча, и од свега онога што чини наш српски језик и наш идентитет“, тврди он.
Како наглашава, не зна кога би посебно требало да обрадује то што је и из Америке стигла још једна потврда да је црногорски језик заправо српски.
„Ми одлично знамо како стоје ствари, и не треба неко други да говори да ли црногорски језик постоји или не постоји. Ми не треба да га признајемо, и треба да учимо нашу дјецу кад се врате из школе кући да кажу да су данас имали час српског језика, ма колико то било тешко“, закључује наш саговорник.
„Балкански есперанто“ гаси српски језик. Ево како.
