Енглески џентлмени инсистирају на правилима за себе док изузетке — било на геополитичкој карти или спортским борилиштима — прописују за друге.
Тенис је господствен, бели спорт, који су пре професионалних играча упражњавали краљеви, племићи и остала властела.
Вероватно зато и данашњи острвски продавци бонтона упорно покушавају да сруше законе и физике и здравог разума како би на Вимблдону учествовали и побеђивали само они плаве крви, а не да им тамо неки Балканци и остали источњаци прљају траву.
Тако ограничени мозгови чврсто стоје на становишту да неко чији је деда из Јасеновог Поља код Никшића можда може као обичан гледалац да прати тениске мечеве (по могућству преко ТВ-а), али је недопустиво да игра или чак победи на њиховој светињи. Притом му је мама пекла и продавала пљескавице на Копаонику, што се никако не уклапа у империјалистичку британску животну максиму: лези лебу да те једем.
Зато је, упркос оценама стручњака да је најкомплетнији тенисер у историји тениса јер нема ниједну упадљиву слабост и подједнако добро изводи све ударце, Новак Ђоковић за њих страно тело. Проблем. Србин који им руши историјски наратив.
Уклоните га, непобедив је
Ноле, дакле, не може и не сме бити онакав какав стварно јесте, већ онакав каквог га они виде и какав би желели да буде.
Оправдање за њихову мржњу мора постојати, па му због тога како дође нови турнир на Вимблдону калеме биографију, приписују непочинства, измишљају афере, каче љубавнице, вештачки на насловне стране дижу приче које треба да га укаљају, како не би подигао још један пехар.
И приземни аброви се појачавају како Ноле прескаче препреке до завршнице турнира (данас је почистио Француза Манарина и пласирао се у четвртфинале).
Јефтине, несвојствене ни бабама алапачама, а камоли господи која ужива у тенису, дисквалификације прате Ђоковића и на овом Вимблдону, пратиле су га и пре њега, а пошто турнир траје, ваља очекивати да му поред развода и подгрејаних лажних прича о швалеркама, пронађу и неко ванбрачно дете или га оптуже да није отишао у Сребреницу него је дошао у Лондон.
Колико човек треба да буде лицемеран с предумишљајем па да, као прошле године негде у ово доба, новинар „Вашингтон поста“, напише — Новак Ђоковић није оптужен за допинг, али звучи језиво као Ленс Армстронг!
Довести тада најбољег тенисера света у исту раван са бившим првим бициклом Ленсом Армстронгом, који је признао да је користио недозвољена средстава, није ништа друго до зла намера и показатељ да против некога ко није наш, а јесте успешан, не треба бирати средства.
Племићки расизам видљив из авиона
То што Новака овакве медијске подметачине не дотичу, не утиче на џентлмене од папира да га несмањено нападају, или као организатори турнира у Лондону, третирају као нижеразредног учесника коме треба да буде част што је уопште видео рефлекторе централног стадиона, али не може на њему и да игра. И побеђује.
Сличну судбину — ово наводимо као потпору расисистичкој матрици — имао је пре три деценије и Чехословак Иван Лендл. Овог шампиона нападали су једнако као и Новака само зато што је са истока. Није третиран као звезда, што је стварно према резултатима и био, већ као уљез. Рушио је матрицу.
Велики тениски учитељ Ник Болтијери констатовао је још 2004. да је тениска игра постала превише тиха и да јој треба врхунски, а харизматичан тенисер. И свет је добио Новака Ђоковића. Играча који је стварно све само не досадан тенисер. Свакако није ни досадан човек. Наиме, уме да се смеје. И не поружни кад то чини.
Ноле је звиждуке претворио у предност, у додатни мотив. Она истрајност на терену која их је толико нервирала, постала је његов заштитни знак. Уместо да му одмогну, само су му учинили услугу.
То што је Ђоковић тренутно четврти тенисер света, никако не значи да је заборавио да игра, већ да је себи дао одушка и поново створио мотив да се бори. После 223 недеље на челу, постало му је досадно. Зна то и публика која му није наклоњена, зато га несмањено напада.
Где смеш Његошевом унуку, Теслином саплеменику и Дучићевом баштинику да кажеш: не може! Пред очима тада не виде белу заставицу, већ армагедон.
Зато се Запад, оличен у овом случају у Британцима, више од руских нуклеарки, „армате“ и система С-500 плаши људи као Новак. Такви су непобедиви јер их руше изнутра. Чине их аутодеструктивним. Постану самоуништиви. Труну отровани сопственим злом.
