Проблем је, сматра Срђа Трифковић, спољнополитички уредник америчког месечника „Крониклс“, и што је сам антиглобалистички покрет контроверзан: не само да његови учесници немају упориште у Трећем свету, који тобоже представљају, него су и поборници оног облика глобализације који је оличен у мигрантским инвазијама.
Истовремено, каже Трифковић у емисији „Спутњик интервју“, антиглобалисти фундаментално греше у томе што нису свесни проблема културне глобализације, који је далеко опаснији и далеко деструктивнији од економске.
У Хамбургу су антиглобалистички демонстранти оставили за собом опљачкане радње, разбијене излоге и спаљене аутомобиле, па су их по медијима отворено називали хулиганима, а лидер Социјалдемократске партије Немачке Мартин Шулц упоредио их је са терористима. Међутим, према речима Ненада Радичевића, дописника листа „Политика“ из Немачке који је пратио самит, у Хамбургу је одржано тридесетак протеста, а на само два је било инцидената, док су остали били веома мирни.
„Далеко од тога да је десетине хиљада демонстраната било насилно. Изгреде је чинило тек хиљаду — хиљаду и по људи, добрим делом радикални левичари из Хамбурга, али и из разних делова Европе који су се одазвали позиву левичарског културног центра Роза флора да им се придруже у борби против Г20“, објашњава Радичевић и додаје да су сад сви крајњи левичари осумњичени да су радикали и насилници.
На питање да ли су левичари искомпромитовали антиглобалистичку идеју, која у суштини није нешто негативно јер заговара борбу против сиромаштва и неједнакости, Срђа Трифковић оцењује да је глобалистички покрет оличен у левици одавно дискредитован.
„То је покрет богате западне деце, која су сита и апсолутно им ништа не фали под капом небеском. Али та тобожња антиглобалистичка авангарда која жели да спречи експлоатацију радника и сељака Трећег света не да нема никакву подршку, него напротив — ти исти сиромаси који једва спајају крај с крајем призивају глобализацију у форми инвестиција мултинационалних компанија да би изашли из материјалног безнађа“, каже Трифковић. Он ситуацију пореди са 1968. и односом између радикализованих левих студената западне Европе и западноевропске радничке класе.
„Дакле, ништа ново под капом небеском. И даље имамо бесне богате младе људе са вишком адреналина, хормона и енергије. Већина њих те своје протесте усмерава на бесмислене шетње и демонстрације, мала мањина на деструкцију која им годи сама по себи. Са становишта ефекта на глобалне трендове, они су потпуно ирелевантни“, сматра наш саговорник.
Још једну контроверзу види у чињеници да се огромна већина људи који припадају левом антиглобалистичком покрету залаже за укидање баријера за прилив имиграната са Блиског истока и из северне Африке.
„С једне стране, тај политички бесмислен пројекат жели да штити произвођаче кафе у западној Африци и фармере каучука у Индонезији од експлоатације мултинационалних компанија које ти фармери призивају, а с друге стране, они немају слуха за своје суграђане који можда припадају супротном крају политичког спектра, а који се буне против неограничене имиграције која им уништава квалитет живота“, резимира Трифковић, додајући да не може „и јаре, и паре“.
Он скреће пажњу и на то да многи левичарски антиглобалисти имају неке магловите револуционарне конотације, па у мигрантима који ће нужно бити незадовољни својим положајем, зато што нису способни да функционишу у постиндустријском друштву, виде потенцијал за неки револуционарни набој који у сопственом народу више не налазе.
Трифковић објашњава и где је проблем између идеја које заговара канадска књижевница и социјална активисткиња Наоми Клајн, чија је књига „Не лого“ за многе постала манифест антиглобализма и његове практичне реализације.
„У пракси такве организације апсолутно немају шансе зато што се заснивају на једном утопијском пројекту. Исто као што је и класични дијалектички материјализам био утопијски пројекат, тако је овај постмодерни културно-марксистички пројекат утопијски. Он жели новог човека, преваспитавање човека, нову људску природу засновану на ултратолерантном, а у ствари негаторском односу према сопственој култури и традицији и на компоновању неке нове свести“, образлаже Трифковић.
Антиглобалистички протести, како каже, доживљавају неуспех, баш као што су се и протести у Америци након избора Доналда Трампа завршили по принципу „тресла се гора, родио се миш“. Разлог је, тврди, што механизми естаблишмента добро функционишу с обе стране Атлантика. То објашњава и пораз десничарских партија с антиглобалистичким предзнаком на изборима у Европи, попут Националног фронта у Француској, Слободарске партије у Аустрији или Партије за слободу у Холандији.
„Тај глобализујући естаблишмент ће демонизовати десне антиглобалисте са становишта антидискриминационизма, расизма, ксенофобије и свих изама, а у Француској ће промовисати човека какав је Емануел Макрон, који је оличење глобалистичког духа, који је у суштини изникао ниоткуда и који се све бизарније понаша: новинарима каже да нема шта с њима да разговара јер они нису способни да сагледају сву комплексност његових мисли. Или жели да врати јупитерски облик председништва у Јелисејску палату“, примећује Трифковић.
Са друге стране океана, подсећа саговорник Спутњика, „дубока држава“ функционисала је на нешто друкчији начин: требало је збити редове око мита о руском хаковању америчких избора и веза Трампове администрације са Русима да би се спречио детант који је Трамп најавио.
Међутим, додаје он, ствари су у Хамбургу, на Трамповом сусрету с Путином, ипак прошле много боље него што се могло очекивати на основу хистеричне атмосфере створене у Вашингтону.
„Али с обе стране Атлантика видимо да је естаблишменту у интересу да се наставе како економски глобализујући процеси тако и тај културни глајхшалтунг који тежи да практично цео свет сведе на меру западне постмодерне“, наводи Трифковић, имајући у виду систем тоталне контроле свих аспеката друштва развијен у нацистичкој Немачкој.
Који је онда рецепт, ако партије које имају предзнак „антиглобалистичке“ не успевају да доминирају, а с друге стране имамо залагање једног дела земаља света за мултиполарни свет, али и неправедни поредак у ком су богатији све богатији, а сиромашнији све сиромашнији? Део решења је, верује гост „Спутњик интервјуа“, да се кроз процес мултиполаризације сторнира улога долара као глобалне резервне валуте. Ипак, ни у Русији, ни у Кини, које су носиоци мултиполаризације, нису сазрели услови за то. У Русији постоје отпори дедоларизацији, док Кинези седе на таквим резервама америчких записа трезора да би себи дали аутогол кад би сада ишли на обарање долара, објашњава Трифковић.
„Они то могу да учине, али то држе као резервни адут за случај да ескалира криза око Јужног кинеског мора или око Тајвана. У овом тренутку понашају се као дилер који финансира свог наркомана: он упада у све дубље дугове, али је и даље способан да те дугове покрива. Кад дође час да цена сервисирања спољног дуга САД премаши способност пласмана нових записа федералног трезора, тог тренутка почиње крах америчке глобалне империје. На домаћем плану једина шанса је да се деси једна озбиљна економска криза која би дискредитовала овај глобализујући консензус и која би људе принудила да кроз борбу за егзистенцију преиспитају своје вредносне поставке. Иако у овом тренутку имате све слабију средњу класу, лумпенпролетаризацију радника, то још увек није степен пауперизације који би довео до озбиљне радикализације“, закључује Трифковић.
Прочитајте још: Доба антиглобализма тек долази.
