Већ девет мјесеци је прошло од одржавања парламентарних избора у Црној Гори који су протекли у непријатној атмосфери „државног удара“, а да се разрешење политичке кризе произашле из резултата никако не назире. Напротив, утисак је да је криза у којој се налази црногорско друштво данас значајно продубљенија, док истовремено економски, правни и политички систем земље клизи ка хаосу.
Подсјећања ради, актуелне црногорске власти тешко су оптужиле јесенас Русију и опозициони Демократски фронт за наводни покушај државног удара на изборни дан 16. октобра прошле године. Ипак, једино што се данас са сигурношћу може казати јесте да ни након пристојне временске дистанце и каквог-таквог смиривања страсти, држава Црна Гора и њено специјално тужилаштво нису дали на увид ни домаћој, а ни широј јавности било какве убједљиве доказе и објашњења за тако озбиљне оптужбе.
Штавише, сасвим је реална опасност да ће читав случај доминантно остати у некој врсти магле, и опасној зони искључиво политичке интерпретације догађаја везаних за наводни државни удар, при чему ће их очигледно свако тумачити на начин како му то највише политички одговара и погодује. Наравно, у политици није новост да се зарад интереса по питању различитих феномена и догађаја имају опречна мишљења и ставови, што је и у овом случају упечатљиво недавно демонстрирала и Велика Британија, када је та земља у једном тренутку практично преузела водећу улогу у пројекту увлачења Црне Горе у НАТО на међународном плану.
Нажалост, истинска невоља по Црну Гору осликава се у детаљу што црногорска сага о државном удару нема и не може баш имати истовјетне последице и исходе по, на пример, Велику Британију и саму Црну Гору. Наравно да са позиције виталних британских интереса то ни у ком случају не може бити питање од прворазредног значаја, па су, што се Британаца тиче, допуштена разна креативна тумачења случаја.
Замагљеност и нерешавање афере „Државни удар“ или пак њен исход на начин који оставља озбиљан простор за сумњу у правичност судског поступка, чини се да већ паралише и оставља несагледиве последице по даљи друштвени и политички живот у земљи.
То се већ и те како огледа у пречесто наелектрисаној друштвеној збиљи, тешким ријечима и оптужбама, прогоном, хапшењима и репресијом над челницима опозиције, у сумњи јавности у савјестан рад државних органа и тужилаштва, као и затезањем реторике до тачке када се потежу и синтагме попут оне да је „земља на ивици грађанског рата“.
Све у свему, када се на поменуто још дода дубока економска криза и све биједнији положај обичног човјека, добија се један посве мучан амбијент.
Такође, један интересантан детаљ јесте околност да се обично стандардна пропаганда приликом увлачења било које земље у НАТО фокусира на тобожњу већу демократизацију друштва, владавину права и увећање људских слобода. У црногорском случају, то је сасвим изокренуто, па се стиче утисак да режим чланство у Алијанси посматра попут издате бланко карте за обрачун са неистомишљеницима.
Како год било, чини се да по питању државног удара за Црну Гору нема позитивног исхода, и да се ситуација само креће од лоше ка још горој. Дана 19. јула и званично ће почети суђење оптуженима за ту аферу. Шта годи и какав год да на концу буде епилог тог суђења, он може произвести само даље незадовољство и тензије у друштву.
У случају ослобађајућег исхода за оптужене, покренуло би се питање легалитета и легитимитета како власти добијене на основу таквих изборних резултата, тако и саме одлуке о уласку државе у НАТО, која очигледно није плод унутардруштвеног консензуса.
У случају оптужујуће пресуде, тензије и даље унутарполитичко заоштравање и ескалација били би неизбјежни. А да не говоримо о околности да је чак и политичким присталицама НАТО-а (макар онима из опозиције), јасно да је читав процес у бити фарса.
На крају, постоји и трећа опција која остаје веома реална, а односи се на одлуку режима да се судски процес о државном удару растегне да траје годинама, при чему би се сам процес перманентно користио као механизам притиска на политичке противнике и опоненте. Није познато какве би користи црногорско друштво могло да има од тога, сем што би један такав сценарио био трајна гаранција напетости друштвеног живота у земљи, и само скренуо позорност са одвећ нагомиланих стварних животних проблема државе и друштва у које је Црна Гора одавно запетљана до гуше.
