Ситуација на западу Сирије мање-више је решена, могући су спорадични сукоби али остаје исток земље под знаком питања. Историчар Немања Старовић сматра да између најважнијих геополитичких играча, Москве и Вашингтона, постоји добра воља.
„Међутим, видимо да одређени регионални играчи нису срећни и често су спремни да иду корак даље. Пре свега мислим на Иран, који се налази наравно у истом табору и са Владом у Дамаску и са Москвом, али има и одређена своје специфичне интересе. И хтели су да направе тај корак. Видели смо да су снаге под контролом Техерана у једном моменту избиле на границу између Ирака и Сирије и да су покушале да остваре свој доминантни циљ, а то је да успоставе територијалну комуникацију према обали Леванта, односно према Медитерану. Управо због тог стратешког значаја источна Сирија, која није велика и углавном је ненасељена, изузев долине Еуфрата, представља подручје око којег ће се још увек ломити копља и где су могуће озбиљније војне операције. Мислим да је ту улога великих сила наравно опет веома важна, да побуњеничке снаге тамо нису бројне с обзиром да се ради о ненасељеним подручјима и да би договор великих сила, пре свега Вашингтона и Москве, уз сагласност регионалних играча попут попут Анкаре и Техерана могао да донесе резултат“, каже наш саговорник.
Тај део Сирије је је битан јер су тамо највећа и најважнија нафтна лежишта. То је простор преко којег би морали да прођу најважнији инфраструктурни пројекти, гасоводи од Ирана или Катара. Старовић истиче да је то подручје пустиње једини простор преко којег Техеран може у геополитичком смислу да остави свој продор према Медитерану, а што они са друге стране не желе и не смеју да допусте.
Указао је на још један фактор који може позитивно или негативно да утиче на решавање криза у Сирији, а то је катарска криза.
„Као што то често бива, на подручју Блиског истока ништа није једноставно. Имамо ад хок коалиције и савезе који постоје на једној територији да би већ на другој, пар стотина километара даље, важиле потпуно другачије комбинације и другачији савези. То видимо на примеру катарске кризе. На пример, и Иран и Анкара налазе се на истој страни, дакле подржавају Катар у спору са Саудијском Арабијом и другим заливским монархијама и ако се на терену на северу Сирије налазе на супротстављеним странама. Управо избијање катарске кризе може, неко би чак оптимистично рекао и да позитивно делује на пацификацију односа у самој Сирији, али наравно да свака криза носи велике опасности“, каже Старовић.
Да ли ће ово примирје довести до тога да ниво сукоба у Сирији буде такав да се милиони расељених и избеглих могу вратити у своје домове, Старовић каже да верује да ће примирје опстати из више разлога.
„Прво зато што се ради о подручју где је заиста Вашингтон с једне стране, Москва с друге и имају одлучујући утицај да га и спроведу у дело. Затим, ради се о подручју где већ дуже време нисмо имали великих покрета армија, а треће, ради се о подручју где је најлакше успоставити режим примирја. У последњих шест година, колико рат траје, на југозападу Сирије није било великих злочина, одмазди и некако је лакше да се само примирје прими међу локалним становништвом. Један позитиван талас могао би онда да се полако шири на друга подручја, од лакших према тежим“, каже Старовић.
На питање како ће смрт лидера ДАЕШ-а Абу Бакра ел Багдадија утицати на даљи ток сукоба у Сирији, Старовић каже да он није био кључна фигура те организације и већ су то искусни безбедњаци, обавештајци, официри. У симболичком смислу свакако ће бити веома оштећени, али тој организацији су дани одбројани питање времена када ће у потпуности изгубити територију.
Од тога ко ће да попуни празнину терористичке организације ДАЕШ, да ли ће нека актуелна терористичка организација ојачати или ће се створити нека нова, још бруталнија, Старовић каже да је много већи проблем што постоји мали број људи склоних да прихвате екстремистичку идеологију.
„Мислим да ће сама такозвана исламска држава брзо прећи на један други начин деловања, другачији организациони облик с обзиром да ће изгубити територијалну контролу. Самим тим неће успети да оствари своје амбиције да формирају своју државу, како су је назвали, већ ће бити приморани да се врате класичном облику терористичког деловања. Постоје одређене назнаке у одређеним обавештајним безбедносним службама да се већ спремају за озбиљну промену свог деловања, што би могло веома лоше да се одрази пре свега на Европу јер би њихово поље терористичког деловања била наравно пре свега Европа, односно чланице Европске уније“, објашњава Старовић.
Председник Сирије Башар ел Асад, његова породица и режим прошли су оно најгоре. У односу на ситуацију у којој су били, на пример лета 2015. године, непосредно уочи интервенције Руске Федерације када су практично били пред падом, њихова позиција сада је знатно комотнија.
„Тешко је говорити о његовој позицији у земљи која је још увек растрзана грађанским ратом али више нико, ни на Западу, ни у Анкари не говори о томе да је Асад услов за за мир у Сирији“, закључује Старовић.
Мосул је најмногољуднији град који је био под контролом закона ДАЕШ-а, предео у којем се налазе веома значајна нафтна поља. Симболички аспект јер је 2014 године управо освајање Мосула представљало њихов врхунац а уједно је значило и потпуни колапс играчке државе.
Сада опет у симболичком смислу имамо имамо почетак краја такозваног калифата. Сасвим сигурно да терористи више немају апсолутно никакву перспективу, они су у Раки у потпуном окружењу немају могућности снабдевања, регрутације и само је питање колико ће протећи до коначног пада њихове престонице има и чују да су у питању уличне борбе са великим бројем жртава и да није лако између поготово.
